Када је Силвија чула да је Ања побегла, почела је да је тражи, али ње нигде није било. Отишла је у Ањин подрум и угледала је њеног меду. Приближила се и видела  Ању. Она јој је рекла да није украла чоколаду. Тако су направиле малу истрагу. Ишле су од радње до радње и пропитивале људе о случају. После неког времена, наишле су на једну крупну, смеђокосу госпођу која им је поклонила чаробну, дречаву наруквицу.

         Чим су је дотакле претвориле су се у птичице. Могле су да лете и да посматрају са висине, да претпоставе ко је могао да украде чоколаду. Док су летеле изнад парка, приметиле су да на клупи седи девојчица која једе чоколаду.

       Птичице Силвија и Ана слетеле су поред ње и упитале су девојчицу одакле јој чоколада. Девојчица је одмах схватила о чему се реч, зато што је она украла чоколаду. Устала је са клупе и почела да бежи. Трчала је до једног чаробног дрвета. Чим га је пипнула, телепортовала се. Птичице, Силвија и Ања, су кренуле за њом. Телепортовале су се у земљу слаткиша. Тамо су куће биле од чоколаде и шећерне вуне, клупе су биле од кекса, све је било од слаткиша. Птичице су је одмах приметиле. Виделе су да се девојчица преобразила у вештицу. Вештица их је заробила и просула по њима неку течност која их је претворила у крилате мајмуне.

     Није знала да њена клетва на виле може да делоје само сат времена. Убрзо  су Ања и Силвија  повратиле своје моћи и заробиле вештицу. Повеле су је у свој свет  и доказале да Ања није украла чоколаду.

 

Групни рад ученика III 2

Аутори: Бобић Ђорђина, Кукољац Миа, Маројевић Матија,Симеуновић Ева и Бродић Милан

     Стари краљ Ричард I је дуго размишљао о усамљености свог сина. Хтео је да га за предстојећи рођендан изненади псом и испуни му жељу. Позвао је слугу и наредио му да оде чаробњаку Мерлино и тражи ретког краљевског пса. Чаробњак Мерлин није имао моћи да створи тако ретког пса. Понудио је слуги огрлицу која човека претвара у пса ноћу. Слуга је прихватио понуду . После дугог путовања кроз мрачну шуму,  дошао је до  двора. Док је пролазио цветним вртом испала му је огрлица, то слуга није ни приметио. Јане је касно увече шетао цветним вртом и размишљао како ће и овај рођендан провести усамљено, без пријатеља. Запазио је огрлицу у фино покошеној трави. Узео је огрлицу која је била сребрна  са осликаним златним ретривером. Окачио је на врат моћну огрлицу и створио се портал који води у будућност.

      Осећао се као да је преко њега прешло крдо коња. Полако је отворио очи и требало му је времена да се навикне на призор који се налазио испред њега. Налазио се у старој колиби, по унутрашњим зидовима закључио је да је време није штедело. Ништа око њега му није било познато, чак ни његове сопствене руке прљаве од блата. 

      Из тог бунила тргло га је гребање и лупање на вратима. Кад их је отворио на њега је скочило мало   куче. Мало, мршаво куче са најлепшим очима на свету. Није имао никакав доказ, али је знао да је то мало крзнено створење само његово. За њим су ушли неки људи које никада до тада није видео. Сви су били у ритама , прљави, а у рукама су носили флаше и  храну.Честитали су му рођендан, грлили га и  љубили. Он је био збуњен, али је веома брзо заборавио на све када су почели да певају наздрављајући у   његово име. Причали су  му смешне приче из својих породица. Осетио је благу вртоглавицу, вероватно од количине вина. Изашао је из колибе на ваздух. Међутим,  тада је  почео је да пада. Као да је утонуо у  дубок сан. Када је отворио очи видео је одаје њему познате, своју одећу и поглед на његову кулу.        

      Збуњено, помислио је да је све био само  сан и осетио познату тугу и усамљеност. 

„Ниси сањао, ништа од тога што си видео није био само леп сан“, тргле су га речи брадатог старца.

„Не разумем...“

Старац се осмехну: „Желео си пријатеље?  Желео си пса?“

Младић климне главом. 

„Све оно што си видео  може бити твоје. У будућности можеш имати  пријатеље  али под једним условом.“

Принц без размишљања упита: „Којим?“

  „Мораш да се одрекнеш богатства и царства. Или сиромашна колиба и прави пријатељи или изобиље, богатство, али  самоћа.

Избор је твој!“

        Принц Јане се дуго предомишљао, али на крају је донео одлуку.Поздравио се са свима у двору и упутио се ка старој колиби. Убрзо је ушао у густу шуму, пао је мрак и тада му је огрлица засветлела.Тог тренутка се претворио у пса.Изненађен и уплашен кренуо је да тражи склониште да би могао да преспева.Свуда око њега из мрака су се чули чудни звуци инсеката, птица, завијање вукова и других животиња.Пронашао је удубљење у корену једног дрвета и уплашен заспао.Пробудио се на хладном и мрачном месту са завезаним шапама.Врата су се отворила, светлост је ушла у просторију и он је тада схватио да је заробљен.Око себе је видео и друге заробљене животиње које су биле у кавезима.

        Кроз полуотворена врата Јане је чуо дубок глас.”Ха-ха, коначно сам успео да ухватим и последњег младића. А сада када сам покупио сву младеж из цветне долине уз помоћ њихове снаге и младости направићу напитак који ће ми омогућити да ја, чаробњак Мерлин, постанем господар цветне долине. Сви ће ми се клањати!” Други пси залајаше и Јане схвати да их разуме, јер је и сам постао пас.

“Брзо употреби њушку и прегризи конопац да се ослободиш, пре него што те стави у кавез”, поручише му они. Јане је пробао и успео ослободио је ноге. Видео је отшкринут прозор и само је требало да искочи кроз њега на слободу. Видевши окице заробљених паса знао је да их не може оставити. Угледао је кључеве, закачене за куку на зиду. Скочио је колико је могао да дохвати кључеве узео их устима и тихо ишао од кавеза до кавеза и отварао их. Када је стигао до последњег, врата се отворише и ушета Мерлин.

„Шта си то урадио!?”,рече Мерлин. ”Скупо ћеш платити!” Ослобођени пси скочише на Мерлина, који се, изненађен, оклизнуо  и упао у напитак који је правио. Пси искочише кроз прозор, а колиба засветли јако и нестаде. У том тренутку пси се претворише у младиће и девојке. Јане виде да су то они исти са којима се дружио у старој колиби.

        Позвао их је у свој двор решен да подели своје богатство са њима.Схватио је да када научимо да са другима делимо оно што имамо, наћи ћемо, не само срећу, већ и пријатеље.

 

Групни рад ученика III 2

Аутори: Радић Никола, Ђорђевић Николина, Маријанчевић Андреа, Марковић Хана и Ђорђев Ђорђе

        Филип није схватао зашто је он једини човек који прича, а остали производе  звукове. Често је о томе размишљао. Дани су пролазили. Једног дана  је нашао  видео- снимак,који  су послали   ванземаљци. На том снимку је видео планету на којој је био напитак који помаже да људи почну да причају. Био је пресрећан због тога. Кренуо је да прави летелицу. 

           Са летелицом, коју је направио по упутству видео снимка, успео је да полети и нађе планету на којој је живео травар . Травар је, као и Филип, умео да прича са животињама. Филип је био одушевљен природом и ваздухом на тој  планети. Испричао је травару свој проблем и замолио га је да му помогне. Травар је одмах убрао потребне биљке и направио напитак. Филип му се захвалио и журно одлетео да што пре испроба напитак. Прву кап дао је  свом другу Стефану. Био је пресрећан када је Стефан проговорио. Наставио је да га дели људима, али онда је схватио да нема више напитка, а да још много  људи чека. Морао је да се врати  старом травару. 

   Кад је стигао,  Филип је  на вратима нашао поруку у којој је писало да је травар отишао на планету Вила, да посети своју сестру. Филип је био веома тужан, али је решио да испуни своју мисију. Кренуо је на планет Вила. Једини пут до ње био је портал који се налазио на Змајевој  планини. Портал су чували змајеви и вилењаци. Да би прошао поред њих морао  је да нађе невидљиви огртач, који је  ткала једино лепа принцеза Миона, која  је живела у зачараном замку.   

       Да би ушао у зачарани замак, Филип је морао да одговори на три питања:

 - Шта је најлепше на свету?   

Филип је одговорио: „Волети и бити вољен."

 -Шта је најлепше делити на свету? 

  "Пријатељство", одговори он.

 -Шта је најбитније имати на свету? 

"Чисто срце и добре мисли", рече он.

 Очарана његовим одговорима, принцеза му је дала огртач и своје срце. 

Кад је обукао невидљиви огратач, Филип је прешао планину Змајева и дошао до портала који води до планете Вила. Прошавши кроз портал, нашао се у селу  вила и чаробњака, где је пронашао травара и коначно дошао до чаробног напитка.

      Када му је травар пружио напитак рекао му је: “Одговори који си дао на улазу у замак садрже се у овом напитку. Сви они који га буду добили имаће чисто срце и добре мисли, пријатељство, много ће волети и бити вољени. Драги мој Филипе, кад се вратиш, живећеш на најсрећнијој планети у свемиру” ,завршио је травар. 

       Чаробњаци и виле помогоше Филипу да се врати кући. Филип их замоли да му помогну да подели напитак свим становницима планете. Чаробњак претвори напитак у прах који виле разнеше по целој планети.
Филип више није био усамљен- имао је пријатеље, људе чистог срца и добрих мисли, био је вољен и волео је! 

 

 Групни рад ученика III 2

Аутори: Ђукић Урош, Дмитровић Вук, Милојевић Лана, Величковић Вукашин и Гашевић Данило

         Када је сакупио довољно златника, пошто није волео људе, по мраку је кренуо у град на распродају, да  купио ћуп за своје лале. Тамо је угледао  чудновату старицу у дрвеним кломпама која продаје ћупове. Рекла му је  да су ћупови магични. Баштован није саслушао старицу, гурнуо ју је и отрчао са једним њеним ћупом. 

      После неколико дана старица је отишла до  баштована и покуцала на врата. Желела је да му помогне и открије  тајну магичног ћупа. Магија ћупа била је љубав. Да би било шта расло у ћупу, требало је да му се пружи љубав. Баштован јој је мрзовољно залупио врата. Олуја се спремала, а јадна старица морала је да пешачи до своје трошне колибе у граду. Одлучила је да се врати до баштована и замоли га за помоћ. Баштован није желео да је прими у кућу и није желео да јој обезбеди склониште од олује. Мокра и тужна, старица га је проклела и преокренула магију ћупа. Магија ћупа постала је мржња.  Све што расте у ћупу биће  плод мржње, а проклетство је да ће онај ко га разбије остати заробљен у њему.

       После неколико дана старица се маскирала у младу и лепу цвећарку и дошла до баштованове куће на крају села. Ипак је то био њен ћуп и желела је да му помогне, ако буде сарађивао. Покуцала  је на врата и баштован ју је примио незнајући да је она у ствари старица чији ћуп је отео. Мислио  је да је то права цвећарка. Упитао ју је којим  поводом је дошла, и зашто баш код њега. Започела је причу о магичном ћупу, а баштован схвативши ко је она заправо, скинуо јој је маскуи забранио је да улазии   у његово двориште.  

      Баштован  је затим отишао  да залије лале, а чим се вратио у чуду је видео како је на столу, у ћупу који је отео од старице, стабљика  најружнијег цвета. Одмаx је потрчао за старицом, али је она нестала.Уплашено отрчао је до њене  куће, али она  није хтела да му отвори врата. Баштован се вратио кући и видео нешто још чудније- цвет је добио црни  лист и  прве отровне плодове. Баштован је узео цвет баци га на улицу, а  ћуп поломи о земљу. Затим се опет упути ка старици, мислећи да ће му она овога пута отворити врата, али од ње није било ни гласа.

      Пошто се вратио кући, тамо га је чекао склопљени ћуп на столу. Баштован је носио ћуп што је даље могао, да га закопа дубоко у земљу, али кад се опет вратио кући ћуп је био на његовом столу. Кад је следећи пут, бесан, покушао да разбије ћуп, клетва га је зачарала и он је постао цвет у ћупу. Очајан и тужан, плакао је сваког дана. Његове сузе су заливале земљу у ћупу.            

          После неког времена, посетила га је старица. Уместо да види баштована, видела је тужан цвет, плаву лалу у њеном ћупу. Одмах је знала ко је тај цвет. Однела је ћуп кући и ставила га на прозор. Сунце га је грејало, ваздух га је ноћу ушушкавао, а старица га је својом песмом и љубављу миловала. Баштован је постао најлепша плава лала на свету и више никад није био виђен у селу.

 Аутор: Маша Хоџић III2

       Цвета је једног лепог дана правила пикник у парку са шумским вилама и планинским чаробњацима. Парк је био пун деце која су весело трчала за лоптом. Дечији смех и граја одјекивали су парком, док су птице цвркутале и певале најлепше песме. Сви су били весели и разиграни, уживали су у дивном зеленом парку. Ту је било много разнобојног, миришљавог цвећа и високог дрвећа. Дрвеће је својим крошњама правило хладовину. Веверице и птице су гледале децу са грана дрвећа. Одједном, цвркут птица и грају деце је прекинуо звук камиона. Пет огромних камиона пуних радника је ушло у парк да исече дрвеће и ископа цвеће. Пут је требало да се прошири преко дела парка. Деца су преплашено побегла са лоптом. Цвета је прво била у чуду, јер није знала шта се дешава. Када је схватила да ће људи да униште део парка, знала је да мора да се бори како би сачувала парк и сву природу у њему. Дозвала је шумске виле и планинске чаробнјаке да јој помогну.

        Чаробњаци и виле у почетку су били у чуду. Смислили су да њихове багере и справе за рушење претворе у дрвеће и цвеће. Када су то урадили, једино што им је преостало на путу били су камиони. Вилама је понестало енергије, а чаробњаци не знају чини за то. Цвета је чула природу како је моли да јој помогне. Није знала шта ради, али јој је убрзо синула идеја. Питала је виле како да дође до пећинских вештица. Виле су јој рекле да је то преопасно, али су пристале. Цвета је узела мале слабашне виле у руке. Пре одласка је задужила чаробњаке да радницима одвлаче пажњу. Ишле су по стрмим планинама, равницама и на крају су коначно стигле. Цвета је испричала вештицама шта се догађа, а виле су направиле план. Повратак у парк је био лакши него долазак, зато што су ишли са вештицама на метлама. У парку их је затекло чудо. 

     Дим се ширио парком док су велики и зли људи уништавали све пред собом. Врисак палог дрвећа и поражена лица чаробњака разбеснеле су Цвету која је у том тренутку гласно узвикнула: ,, Напад!“ Група вештица почела је да баца своје чини. Време се зауставило. Радници су се укипили, али су врло добро могли да виде шта се дешава. Опорављене виле заједно са вештицама оживеле су биљке и спасиле чаробњаке. Видевши тако снажну магију на делу, радници су, након што су чини престале да делују, уплашено и брзином светлости почели да беже. Цвета им није дозволила да прођу некажњено. Уз помоћ своје дружине стала им је на пут, а вештице су њихове хладне шупљине у грудима претвориле у добра срца. Цвета их је поздравила речима:" Од данас волите све, и сви ће волети вас!“ 

    Парк је поново оживео. Дечји смех и граја одјекивали су парком док су птице цвркутале и певале најлепше песме....

Цветина мисија је била завршена!

 

Групни рад ученика III 2

Аутори: Хоџић Маша, Грандић Тара, Андрић Петра, Прокопић Милена и Бродић Владимир

''Могу да дођем, али у колико сати?'' одговорила је Мила.

          Краљица је рекла:" Бал почиње у 7 сати".
" Добро", рекла је Мила. Мила је отишла у хотелску собу, тамо се очешљала, нашминкала и обукла. Мила је стигла на бал на време. Тамо је било лепо, елегантно и отмено. После бала, Мила је отишла у библиотеку и прочитала да је краљичина кћерка нестала. Чувари, Милини родитељи и Мила, обратили су се за помоћ научнику Франкенштајну. Он им је дао машину која ће пронаћи краљичину кћерку. Кад су пронашли принцезу, чувари,  Мила и њени родитељи, дошли су у  дворац.
 ''Да ли желиш да живиш овде?'' питала је краљица. ''Зашто сте мене изабрали?'' питала је Мила.

       ''Зато што је Франкенштајн направио машину која је нашла моју кћерку.''
 ''А зашто сте ме питали да ли желим да живим овде?''
 ''Зато што је правило, да ако краљици нестане кћерка, онај ко је пронађе може да живи у дворцу, ако то жели. Ако се деси да жели да живи и даље са својим брижним старатељима, онда и они могу да живе са нама", одговорила је Краљица.

        Тако је Мила одлучила да ће живети са родитељима у дворцу.
Душка Чанак I₁ 

      Дошло је време да се упише у музичку школу. Добила је професора Адама који је стално викао на њу, јер не свира добро на школској виолини која је била баш груба. Марији се ни професор, ни виолина нису свидели. Често је вежбала, и код куће је звучала перфектно. Одлучила је да почне да свира пред публиком, на пример, на шеталишту поред реке где увек има доста људи. Тамо ју је често очекивао аплауз. 

      Једном приликом, док се спремала за свој наступ, случајно је закачила једну девојчицу гудалом. Извинила се и пружила јој руку.  Девојчица се звала Ања. Ања јој је рекла: '' И ти свираш виолину, као и ја!'' Марија јој је изненађено одговорила: ''Одлићно! Можеш да ми се придружиш.'' Тада су се договориле да се сваке суботе састају у Маријиној кућу и вежбају у њеном дворишту.  

     Једне суботе, док су производиле дивну музику на својим виолинама, откриле су чудна дешавања – некакву магију између њихових виолина. Ања је у том моменту замислила да лебди- и то се стварно догодило. Почела је да лебди гледајући у чудуОбе су престале да свирају. Тада је Ања пала на земљу. Марија је почела да свира и замислила како њена тетка свира на аустралијском фестивалу. Њих две су се потом телепортовале иза позорнице у сред великог, музичког фестивала у Сиднеју.

     Нека непозната жена их је погурала на бину, мислећи да је ред да наступе. Марија и Ања су збуњено изашле пред гомилу људи и почеле да свирају оно што знају. Чекао их је велики аплауз. Поклониле су се и брзо отишле иза завесе. Засвирале су поново и телепортовале се у Русију, и то на ''Московске музичке игре''. 

     Створиле су се на сред огромног подијума за игру пуног деце и родитеља који су стајали са стране. Девојчице су се уплашиле и брзо сакриле. Покушавале су да свирају виолине како би се што пре вратиле кући. Међутим, магија није деловала овог пута. Марија и Ања су се престравиле и помислиле да ће заувек остати ту. Марија је удахнула дубоко и смирујуће рекла Ањи: ''Ања, не брини се, успећемо! Само треба да помислиш на нешто лепо и мило...'' У том трену су се појавиле ноте испред њих. Оне су знале да треба да их одсвирају и да их чека још једно магично путовање.         

      То магично путовање је било њиховим кућама. Зато што су толико желеле да иду кући, жеља им се остварила. Њихове виолине су учиниле права чуда у овој причи и на тренутак оствариле њихове снове.
Маша Ћорче 2-1

лутао кроз чудесне светове,

тражећи неостварене снове.

шта би било да грашак није такла?

и њену малу кутију шибица.

и поручио преварантима: 

Брзо сам се обукао и рекао мами да идем да бацим ђубре. Уствари, отрчао сам до диносауруса. Он је умео да говори. Рекао ми је да је изгубио маму, да је тужан и да се зове Томас. Упитао сам га да ли жели да ми буде пријатељ. Пристао је. Прошетали смо се по крају у потрази за његовом мамом, али је нигде није било. Диносаурс је био све тужнији и тужнији. Тешио сам га. Повео сам га кући и одвео га у своју собу. Мама и тата нису ништа приметили. Дао сам му воде и хране; свидела му се"Плазма". Играли смо се. Коначно сам имао живу играчку која прича са мном и игра се. Бринуо сам о њему недељу дана. Забавно нам је било да се играмо жмурке. Томас се скривао, а ја сам га тражио. Нисам желео да га кријем од маме и тате, па сам га упознао са њима. Мама је бринула за Томасову маму. Моји родитељи су је свуда тражили. Она се крила од људи. Нашли су је у Ботаничкој башт, где се крила у великом жбуну. Одвели смо Томаса његовој мами. Томас је био много срећан. Решили су да остану да живе у жбуну. Ја сам сваке недеље одлазио у посету Томасу и носио му "Плазму". И даље смо играли жмурке. Понекад сам носио своје књиге и Томас је уживао док сам му ја читао бајке. Једном сам одвео и своје другове, Тозу и Огија, који су били одушевљени Томасом. Заједно смо јели сладолед. 
Тако сам ја стекао новог пријатеља, диносауруса Томаса, који воли да једе "Плазму". Памтићу га као најбољег пријатеља диносауруса.
Сава Стојановић 4-3

Одједном се раздувао миришљави ветар и донео брдо кокица у двориште моје школе. Гледам како деца летећи излазе кроз прозоре и једу кокице до изнемоглости. Таман када су се најели, загрме и поче да пада киша најукуснијих разнобојних сокова. Потрчасмо у учионицу, кад тамо, слова се разбежала на све стране и сви узесмо мреже за хватање лептира. Када слова похватасмо, на прозоре дођоше чаробне роде и рекоше: „Време је да се крене кући!“ Попели смо се на крила својих рода и кренусмо сви кућама.  Посматрао сам нестварне облаке, а када ме је рода донела изнад моје зграде и нестала, почео сам да падам и утонуо у дубок сан. Ничега више  нисам могао да се сетим.

Матија Ђорђевић I-3

          Тако су се волели и пар рукавица, Јоца и Моца. Рукавице је добила девојчица Ања за Нову годину. Мама их је угледала у излогу једне продавнице и рекла да је то идеалан поклон за њену ћерку. Ања је била одушевљена – слагале су се са њеном новом јакном.

         Заједно су ишле у школу, у шетњу, на грудвање, у продавницу, код другарица. Ноћ би проводиле у фиоци поред Ањиног кревета. „Ох, како су лепе ове рукавице“, говорили би сви, јер Јоца и Моца јесу били најчуднији пар рукавица – ноћу би шапутали о својој љубави и осећањима.

        Све то је Ања могла да чује. Она би се само смешкала и мислила - О, како се само воле. Не постоји уређај који би измерио ту количину љубави.

        Зато се сви окренимо око себе. Љубав је огромна и бескрајна, греје јаче од Сунца, носи високо у облаке попут птица. Љубав треба чувати и неговати, борити се за њу свим срцем- као што то ради наш пар рукавица – Јоца и Моца.

Јована Васиљевић, III/1