Пре 90-их 

Кецмановић је рођен у Београду 15. марта 1942. године, где су се склонили његови родитељи за време рата. Средином 1941. били су заточени у свом родном граду Бања Луци и депортовани од стране усташа. После рата породица се настанила у Сарајеву, где је Кецмановић завршио медицину на Универзитету у Сарајеву 1965. године, након чега је дипломирао психијатрију. 

1966. године упознаје Дубравку Чечез и венчавају се 1970. Са 42 године био је редовни професор и преседавајући психијатрије на Универзитету у Сарајеву. 

За време 90-их 

Кецмановић се супротстављао екстремном национализму и злочиначкој политици босанских Срба, који су објавили рат његовом идеалу мултиетничке Југославије. Остао је у болници и учитељском положају када су српске снаге опколиле Сарајево. 

"Нисам могао да се ослободим уверења да је Сарајево мој град и да је мени место у мом граду."1 А онда је после неких јасно упућених порука спаковао кофере и отишао у Аустралију. 

Посматран од стране Срба као издајник, и све сумњивији у очима муслиманских националиста побегао је, у августу 1992. од српске опсаде Сарајева, преко територије коју су контролисали хрватски националисти.   

У Херцеговини под хрватском контролом наређено му је да изађе из аутобуса, а командант војне полиције га обавешта да је хрватска политика да побије све заробљене Србе. Захваљујући интервенцији његовог заменика преживео је овај блиски сусрет са погубљењем.  

Када је стигао у Београд, јавно је осудио босанске Србе, због тога су га бивше колеге и пријатељи одбацили и он одлази у Аустралију. 

Након 90-их 

У Сиднеју, Кецмановић је примљен као психијатар и основао је ординацију у Њутауну, где је пружао услуге менталног здравља трауматизованим имигрантима из свих делова разорене Југославије. Објавио је 27 књига, више од 200 чланака и бројна поглавља у научним књигама. Његови савременици су га високо ценили, освојивши разне стипендије на престижним универзитетима, награђен је и чланством у Босанској и Европској академији наука и уметности.  

Једна од најважнијих Кецмановићевих књига, Етничка времена: Истраживање етнонационализма у бившој Југославији, садржи приказ његовог бега из Сарајева. Њен средишњи део је детаљна анализа „етно-национализма“ и његове манипулације верским и културним разликама.  

Убрзо по завршетку писања и са књигама спремним за објављивање, добија срчани удар и умире 2014.  

„Душан је имао храбрости да критички оцени све аспекте области психијатрије.”2 - Дерик Силове, професор психијатрије на Универзитету Новог Јужног Велса 

“Живот у Аустралији учинио је да сам највећим делом изгубио осећање припадности. Ја културом свакако припадам балканским просторима, али ако ме питате гд‌е се осећам као код куће, могу да кажем да не припадам нигд‌е, а то значи: припадам свугд‌е.”3 

 

1- Gorko iskustvo - Intervju - Dr Dušan Kecmanović - Nedeljnik Vreme 

2- Eminent psychiatrist escaped murderous Sarajevo (smh.com.au)
3- In Memoriam: Dušan Kecmanović (vesti.rs) 

Пре 90-их

Рођен је 11. априла 1953. године у Скопљу. Како му је отац био војно лице често се селио и у тинејџерским данима завршио у Загребу, чија је култура нагињала ка западним вредностима, што је у њему оставило дубоког трага. Од почетка, па до данас у његовом стваралаштву су се осећала два утицаја, етно (балкански) и рокерски. Иако је био Србин, дружио се и сарађивао и са Муслиманима и Хрватима, који су уз његов изражени загребачки акценат заборављали да „није њихов“. Покушавао је да студира на филозофском факултету, а у ствари је све време свирао гитару, скупљао истомишљенике и заљубљенике у музику, па је тако и створио нови музички талас који је преплавио не само Загреб, већ и целу Југославију. 

Осамдесетих година његова група „Азра“ издаје први сингл са песмама „Балкан“ и „А шта да радим“, за које многи мисле да су најбоље. Крајем осамдесетих албуми се нижу један за другим, а текстови песама све озбиљније критикују друштвена догађања, што га одваја од осталих група и због чега привлачи све више обожавалаца. 

По сопственом избору је Југословен и тако се изјашњава, што се да уочити тек у данашње време из изјава које је дао новинарима: 
„Југославије више нема, то је исто као кад се родиш и кажу ти: ово ти је тата, ово ти је мама, пошто, према Хомеру, нитко не зна кад се роди, тко га је родио, бар прве три године. И сад ја немам тату и маму и због тога сам сретан."

Током 90- их

Када су започеле године распада Југе, Штулић већ дубоко осећа промене, па често одлази у земље Европе, а највише у Холандију. Своје плоче издавао је у Југотону који је после распада Југославије постао хрватски, а сам Штулић полако нагиње ка Србима, пошто је и сам по оцу био Србин. Следи борба за ауторска права и милионске тираже, а у исто време ради и издаје нове албуме са све зрелијим песмама и са повратком у етно- балкански мелос. Међутим, са нестанком Југославије и његова публика полако нестаје и он постаје веома незадовољан политичким дешавањима у Србији. За Џонија више нема места на Балкану, његове текстове не разумеју нови нараштаји, што због необразованости, што због другачијег времена у коме живе.

После 90- их 

Бранимир Џони Штулић је отишао у Холандију дубоко разочаран у издавачку кућу, пријатеље, политичка збивања. У иностранству његова музика није наишла на одзив, вероватно зато што је изазивала емоције само код људи који су познавали живот у Југославији. Данас се бави превођењем античке књижевности, снима нове албуме и објављује их на Јутјуб каналу.  

Колико је разочаран у људе и нове међуљудске односе показује у одговору на питање новинара: 

„Кад све тако поједностављујемо, куда идемо?

Мислим да неће бити никакве будућности. У ствари, зависи шта је будућност. По мени је будућност надолазећа прошлост. Све се понавља, све је у круговима. Али, да не бих даље филозофирао, просто не видим никакву будућност. Поготово, не лепу! Али, ако вас не боли, онда то није живот!“

https://www.danas.rs/vesti/drustvo/stulic-nisam-hteo-raspad-juge-jer-to-mi-je-bilo-igraliste/

Пре 90-тих

Рођен је 22. марта 1950. године у Сарајеву, Босна и Херцеговина. Отац му је био хрват Фрањо Бреговић  и официр ЈНА, а мајка српкиња Борка Перишић, са којом је живео након развода родитеља.

Свирао је виолину у нижој музичкој школи, али је у другом разреду избачен са образложењем да је неталентован. Музичко образовање Горана Бреговића свело се на  оно што су му показали други а мајка му је купила прву гитару.  Када је имао шеснест година мајка га је напустила и он је морао сам да се издржава.

1971. године Горан Бреговић је уписао студије фолозофије и социјологије, али их је убрзо напустио. Бреговић тада почиње да свира гитару у групи Јутро, која је била  југословенска рок група која се трансформисала у најпопуларнију групу бивше Југославије Бијело Дугме 1. јануара 1974. године. Најпознатији хитови Бијелог Дугмета су „Напиле се улице“, „Хајдемо у планине“, „Ружица си била“, „Након свих ових година“, „Ево, заклећу се“. Горан Бреговић ушао је у свет филмске музике а његов први пројекат био је филм Емира Кустурице Дом за вешање (1989).

 

Током 90 - тих

Пре него што је напустио Југославију, након избијања рата, и отишао у Париз, Горан Бреговић је био политички активан као члан Реформиста Анте Марковића. У интервју који је 1990. године дао за часопи "Свијет" , изјавио је следеће:

„Марковићева партија можда је најмасовнија у Југославији, јер је то партија страха, партија оних који су се уплашили скидања главе због идеја. Ниједна актуелна идеја није вредна тога да било ко погине за њу и једино зашта се залажем јесте да се међусобно не потучемо. Хоће ли се Југославија распасти или не, у овом је тренутку најмање важно, једино што желим јесте да се не побијемо.“

Горан Бреговић посветио се филмској музици и наставио је сарадњу са Емиром Кустурицом. Радио је музику за филм „Аризона Дрим“ (1993), где је његову музику изводио амерички рокер Иги Поп, као и музику за филм „Краљица Марго“ (1994).

 

Након 90 – тих

Најпознатије песме Горана Бреговића су: "Месечина", "Калашњиков", "Шоферска", "Гас, Гас". 2005. године учествовао је у три опроштајна концерта Бијелог Дугмета. Тренутно живи у Паризу са супругом Џенаном Суџуком и њихове три ћерке. 

Горан Бреговић је 2018. године дао интервју за  франсуску новинску агенцију и том приликом изјавио: „Мој отац је хрватски каталоки, мајка је православна српкиња, а супруга муслиманка.  На кога је требало пуцати? На породицу моје супруге? Мојег оца? Или моје мајке? Нисам никога мрзео. Само сам био тужан.“

https://www.espreso.co.rs/vesti/politika/399583/brega-je-jos-1990-znao-sta-ce-se-desiti-s-jugoslavijom-ovaj-intervju-otkriva-da-je-cuveni-muzicar-bio-u-pravu

Bregović za AFP: Je li trebalo pucati na mog oca, majku ili ženu? – Radio Televizija Novi Pazar (rtvnp.rs)

Оснивач је и директор филмског и музичког фестивала Кустендорф, који се сваке године организује у етно-селу Дрвенград. Кустурица је идејни творац Андрићграда посвећеног српском нобеловцу Иви Андрићу у Вишеграду.

Такође, био је члан бенда „Забрањено пушење“ скојим је пропутовао свет на турнејама, одлазећи чак и до Јапана.

Пре 90 их

24. новембар 1954 - Рођен је у породици Мурата Кустурице и Сенке Нуманкадић, близу Сарајева. Иако је рођен као Муслиман, односно у муслиманску породицу, његов отац је као и многи одрекао себе своје вере да би постао комуниста, ДОК СЕ ЕМИР ОДРЕКАО КОМУНИЗМА  да би постао режисер. 

Филмску режију завршио је на Филмској академији у Прагу (ФАМУ). Његови кратки филмови су се истицали због његових тематика – које су многе људе терали на осуду. Нпр. „Отац на службеном путу“ се бавио осудом политичке депортације у комунистичкој Југославији, што је била табу тема у то време, убрзо након Титове смрти.

1978. године Кустурица се враћа у Југославију, где настаје филм „Невјесте долазе“, изазвао је доста контроверзи, а потом био и забрањен због „експлицитног бављења сексуалним табуима“. 

 

Деведесете 

По одласку из БиХ предаје на Универзитету „Колумбија“ у Њујорку. Због почетка рата на Балкану, Емир није могао да настави снимања мирно. Он осећа потребу да се врати у своју земљу и да „Западу“ исприча Балкаснку причу. Тако настаје „Ундергроунд“  односно „Подземље“ филм који приказује историју СФРЈ од Другог светског рата до сукоба почетком 90-их година 20. века.Донео  му је другу Златну палму на Филмском фестивалу у Кану . Поједини критичари су тврдили да Кустурица пропагира просрпски поглед на југословенске ратове укључујући и непријатељства током Другог светског рата, због чега је критикован од стране појединих интелектуалаца. После великих критика за овај филм, он се пребацује на оптимизам и његови филмови добијају сасвим другачији тон.

 

После деведесетих

Први његов филм објављен у 21. веку је био Super 8 Stories, документарни филм који говори о бенду Emir Kusturica & The No Smoking Orcherstra.

Из Сарајева се сели у Србију због великих критика на филм „Подземље“. Односно његови сународници су сматрали да се он изјашњава као Србин и да поштује српске одлуке везане за Други светски рат, што се на крају показало да је истина.

Емир је данас непожељан у Босни, због преласка у православну веру и крштења. Он је касније изјавио да му је отац био атеиста и увек се декларисао као Србин. 

„Сарајево ме не воли зато што сам паметнији од њих“ – Емир Кустурица

„Они који ме не воле у Сарајеву, чине то због идеолошких разлика, због виђења историје којима сам ја приврежен, а они никако нису“ - Емир Кустурица

Ђуро Коркут рођен је 31. јула 1971. у Хрватској. Детињство и младост је провео у родном селу, завршио је занат и помагао је родитењима у пољопривреди. Живео је са родитељима и сестром у сеоском домаћинству на Кордуну. Нису живели луксузно, али су имали све што им је потребно за безбрижан живот. Све до распада Југославије и почетка рата у Хрватској. То је била чувена Олуја.

Током 90-их

Деведесетих, када је почео рат у Хтватској, морао је да напусти свој дом и све што је имао. Морао је као и сви остали млади и способни људи, да се прикључи војсци и брани своју дедовину. Од безбрижног живота, веселог и насмејаног младића, прерано је сазрео у човека коме је живот висио о концу. Тада му се и живот  окренуо за 180 степени. Као избеглица дошао је у Београд, 90-их година. Да би се „подигао из пепела“, почео је да ради на пијаци, да би могао да издржава себе и сестру. Ту је и упознао љубав свог живота, са којом је касније добио двоје деце. Од обичног радника и мукотрпног рада, успео је да створи своју фирму електо-материјала. Фирма је из године у годину расла, а он је живео на „високој нози“. Због лоших пословних потеза, фирма пропада и гаси се.

После 90-их

Због тешког психолошког стања, због пропасти фирме, одлучио је да се врати у своје родно место на Кордун у Хрватској, где поново започиње нови живот и са својом породицом ствара велико газдинство. Баве се пољопривредом, пчелама, свињогојством и кокошкама носиљама. Ипак како он каже:“Нигде није лепше него у свом родном крају, где се осећаш као свој на своме. Ово је мој свет и ја сам испунио свој сан.“ 

Пре деведесетих…
Између 1986 и 1990 Шербеџија је био ванредни професор глуме на Академији уметности у Новом Саду. У Суботици је упознао глумицу и редитељку Ленку Удовички , са којом је после само седам дана познанства почео да живи заједно. Венчали су се 30. јуна 1991. године. Раде је за себе је изјавио : “  Као Тесла ја се поносим својим српским родом и хрватском домовином.”- Раде Шербеџија
После деведесетих
Шербеџија се увек противио национализму, у Хрватској је говорио против Туђмана, а у Србији против Слободана Милошевића. Због таквих ставова лесто је био на мети осуда својих неистомишљеника, који су му својим гестовима показивали да није добродошао ни у једној ни у другој држави. Оно што му је јасно ставило до знања какво људи имају мишљење о њему, био је инцидент на рођењу његове ћерке Нине 27. маја 1992. У клубу су три пијана младића говорила како је издајник и тада су и пуцали у његовом правцу, али на срећу метак се забио у плафон. Након тога је са женом и ћерком отишао је прво у Словенију, а затим годину касније  у Лондон, уточиште им је тада пружила глумица Ванеса Редгрејв, тада су били и у лошој финансиској ситуацији.1994. Радетов филм “Пре кише” фоживео је интернационалну славу и након тога долазе бољи дани за његову породицу. Након 9 година из Лондона прелазе у Лос Анђелес где је глумац имао прилику и да глуми на холивудском платну. Раде и његова породица вратили су се 2010. У Ријеку. Већ 2014. године добија претње вуковарских бранитеља јер је Анђелина Жоли дошла у посету том граду. Тада су бранитељи изјавили : “ Раде имај на уму- Стожер је спреман.” Након тога се 2015. враћа у Америку. Већ 2016. на Радета је покренут још један напад, након што су хрватски медији објавили да је за време промоције своје књиге “Странац” помињао контроверзне ствари попут домовинског рата, ратних хероја и суд у Хагу. Због овог догађаја бранитељи су тражили да се радету забрани рад у Хрватској на пет година.
Глумио је у више од 160 филмова и Раде Шербеџија може само да се поноси својом каријером.

Мама памти бег бродом, сплитску луку, риву, палме, али баш са те риве пуцали са на њихов брод. Није хтела да се склони са палубе. Желела је да гледа свој родни град, осећајући да више ништа неће бити исто. И није било. Југославија се распала, породице су растурене, рат је беснео, гинуло се. Требало је сачувати себе, своје постојање, свој идентитет. 

После Сплита, требало се навићи на Ужице, на другачији говор, на потпуно нови менталитет, на нове другаре. Сплит је потиснут, а нова средина добила је шансу да се мами допадне. Био је то тежак период, пун успона и падова, али прегурало се. Мајка је и даље југоносталгичар, људе дели према величини душе, подједнако воли све вере, једино политику не воли и њу криви за распад Југославије.

Ирфан Менсур рођен је у Сарајеву 19. јануара 1952. Српски је глумац, редитељ, сценариста и педагог. Завршио је гимназију у Нишу где је живео са оцем и маћехом. Када је имао 17 година, одлучио је да презиме Курић, које је добио на рођењу промени. Након чега је узео очево име као своје презиме- Менсур.Завршио је глуму на Факултету драмских уметности. Од 1974. до 1990. године био је члан Југословенског драмског позоришта.

Током 90-их:

Мењање презимена у муслиманско име оставило је велики утицај на његову каријеру.Долазило је и до многобројних проблема, попут прислушкивања телефона. Врхунац достиже 1992. године када су му испред позоришта Бојана Ступице претили пиштољем у устима. Тврди да га је највише код тог догађаја болело понижење. Након тога одлучио је да напусти Србију. Пар дана пред одлазак константно је праћен обезбеђењем. Одлази у Шведску и тамо добија њихово држављанство и статус политичког избеглице. Међутим, након неког времена враћа се у Србију.

Након 90-их:

Идаље добија претње и прислушкују му телефон. Временом наставио је живот нормално. Међутим, оно што је интересантно да се све ово време изјашњавао да је југословен, чак и када то није било популарно. Никада, ни за време распада Југославије, није правио разлику међу људима, на основу њихове националности и вероисповести. Можда један од разлога је био што је одрастао у Сарајеву која је била мултиетничка заједница. Поред тога потицао је из мешовите породице. Сматрао је да стварањем нових граница је удаљен од пријатеља. Зато је њему тешко пао овај период, посебно то што су њега људи посматрали на другачији начин због његовог презимена. Говорио је да никада неће моћи да побегне од свог порекла. 

Дипломирао је психологију на Филозофском факултету у Београду. 

 

 

Један је од оснивача филмског црног таласа, редитељ који је пробудио слободу у Југославији својом уметношћу и филмским изразом. Каријеру је започео педесетих година прошлог века у алтернативном филмском центру. Први је снимио филм са темом еротског и нагонског у човеку. Својим делима критикова је труло друштво, како комунистичко, тако и капиталистичко. Дао је подршку студентским протестима 1968 и снимао је саме демострације што су му тадашње комунистичке власти јако замериле.  

Био је уредник многих листова: Студент (часопис), Књижевне новине и Данас. Бавио се и писањем за многе часописе. Неке од раних записа објавио је у књизи Пољубац за другарицу паролу (1965). 

Добитник је великог броја домаћих и страних награда: Октобарска награда града Београда, Сребрни медвед у Берлину, Сребрна арена у Пули, Награда „Луис Буњуел” у Кану, Сребрни Хуго у Чикагу, Златно доба Белгијске краљевске кинотеке, „Филмска легенда” коју додељује Фестивал филмова југоисточне Европе са седиштем у Паризу. 

Током 90-их

Са цензуром се сусрео након снимљеног филма „ Споменицима не треба веровати“. Филм никада није званично забрањен . Тадашња комисија за одобравање приказивања филмова је дала дозволу да се филм прикаже, али се умешало Јавно тужилаштво и онемогућило да филм види југословенска јавност. Филм је тек након 16 година први пут приказан. Како му је било онемогућено да ради и ствара, емигрирао је на Запад, које је имало више слуха. У Америци је његов рад био изузетно цењен  и ту је, радио као редитељ и предавач на Харварду. Макавејев је својим радом утицао на светску кинематографију, а у Европи су га звали оцем модерне кинематографије. Сам је говорио да  је циљ његових филмова да људи препознају у себи оно што код других људи не прихватају.

Након 90-их

Након повратка у Београд, живео је повучено од јавности и своја запажања и мисли је преносио у најужем кругу пријатеља. Презирао је националистичке политичаре и идеологе. За себе је говорио да је „грађанин света и остатка  Југославије“

Преминуо је 25. јануара 2019. у Београду. 

Његова супруга била је Бојана Макавејев (1941—2021).

Започиње сарадњу са недељником Недељна Далмација 1992. године, као новинар и уредник. У Загреб се сели 1993. године. Његова прва, најпознатија и најуспешнија збирка приповедака је Сарајевски Марлборо у којој прича о свакодневици. Описује тежак живот у зараћеној Босни и Херцеговини, а критичари сматрају да овом збирком почиње тренд тзв. стварносне прозе. Током деведесетих већином је објављивао песме, приче, новинарске чланке и есеје. 

Настављајући са писањем песама, прича, есеја и чланака, у овом периоду је објавио једанаест романа, а први роман Двори од ораха објављује 2003. у Загребу. У многим његовим делима он пише о људима, судбинама са простора бивше Југославије, а посебно о својој породици (роман Род и проза Селидба) и то необично искрено не избегавајући и не скривајући њихове лоше стране и духове из прошлости. У његовом писању се може осетити велика туга, патња али и сатира и критика онога што се дешавало на просторима бивше Југославије. Међутим, он не жали за Југославијом као територијом, већ Југославијом у којој је током неколико деценија, обичан човек имао прилику да буде достојанствен, срећан, не гледајући ко је до њега, упркос политичком уређењу те државе за које се не може рећи да је било демократско. Недостаје му време у ком није било битно ко је какве вере или националности. Са друге стране често критикује и са тугом прича о животу и дешавањима у већини садашњих „демократски“ уређених држава насталих од бивших република Југославије. Он се саосећа са свим „југословенским“ народима и њиховим патњама не фаворизујући ниједан од њих, па и онај којем припада. То се наравно многима не свиђа, тако да добија велике критике, а и осуде од одређеног броја припадника појединих народа, јер је за њих југоносталгичар. Није нешто пуно прихваћен ни код одређеног броја припадника сопственог народа јер га велики број њих сматра неподобним. Њему срце куца за све њих или за све нас!    
,,И немој да чујем да ти кога мрзиш, не до ти драги Бог да чујем како си због овога што се нама догађа кога опсово јер ћу ти ноге поломити. ” – Миљенко Јерговић, Сарајевски Марлборо
   

1980. Мирјана остварује своју прву улогу Петрије у филму Петријин венац, после које остварује још броје улоге. Године 1985. остварила је једну од најважнијих улога у својој каријери која јој је донела светску славу. То је била улога мајке Синија Сена Зољ у филму Емира Кустурице Отац на службеном путу. 

Деведесете су за Мирјану, као и многе друге са ових простора, биле јако тежак период. Отворено се противила Милошевићевом режиму. Ишла је на протест против бомбардовања Дубровника, критикујући како је дошао само мали број људи. У рану јесен 1991. лично је однела петицију београдских уметника против бомбардовања Дубровника у Генерал штаб ЈНА. Један политичар јој је у то време рекао: „Шта је Вама требало да се бавите политиком, могли сте да будете наша највећа глумица?“

2001. гедине на Академији уметности у Београду постала је ванредни, а 2007. редовни професор на предмету Глума. Декан Академије уметности била је два мандата од 2001. до 2003. и од 2009. 

Мирјана је једна од пет глумица које су двапут добиле награду Златна арена у Пули. Била је номинована за најбољу глумицу европског филма од стране Европске филмске академије. 

Тврди за себе да је Југословенка, да је то уписано у њену духовну генетику и да се неће променити до њене смрти .Југославија је неодвојиви део њеног идентитета и имала је важну улогу у формирању њене личности. Научила је у школи и код куће да нису важни ни вера, ни националност, важни су људи.

Мирјана је у потпуности нековенционална личност. Истакнута је по активизму у борби за људска права, учешћу у антиратним  протестима и борби против националне, расне, верске и социјалне дискриминације. Активан је ЛГБТ лобиста и носилац титуле “геј икона“.

Добитница је многобројних награда и признања, активно игра у позоришту, на филму и телевизији. Стални је члан Београдског драмског позоришта од 2021. године. 

 

https://www.espreso.co.rs/viralno/svastara/1103619/otac-mirjane-karanovic 

https://sinemanija.com/glumica-mirjana-karanovic-biografija/ 

Пре деведесетих:
Обзиром да је рођена 7 година пре деведесетих, помислили бисмо да је као дете, барем тих пар година провела у миру. Али то није било тако нажалост…  Од свог почетка, сећа се немира, демонстрација и провокација. Није разумела у чему је проблем, већ само то да треба да остане мирна, тиха и да се чува.

Током деведесетих: 
У том периоду, Мирјана схвата да сви немири који су били присутни и пре, се настављају и даље, чак се и погоршавају. Постаје свесна да све претње долазе од Албанаца, свих узраста. Почиње да буде жртва њиховог психичког и физичког малтретирања. Трпи разне псовке, претње и чак доста пута њихове ударце. Али нико није могао да јој помогне, јер се све то дешавало и у школи, и у парковима (ливадама)… У школи су чак учили и Албански језик. Делили су зграду са Албанцима. Почиње да се плаши за себе и своје најближе. Сви схватају да Албанци постају све агресивнији због жеље за територијом. Крећу разна изненадна убиства, крађе, упадања у куће, бацање сузавца… Породица Прашчевић је крајем 90тих приморана на Бег са Косова, где Мирјанини родитељи са троје деце беже у Младеновац, док моја мама одлази у Интернат у Крагујевцу због жеље да постане медицинска сестра, уписује средњу медицинску школу.

После деведесетих: 

Након Мирјанине завршене средње школе, у којој је имала 30 пријатеља са Косова, она долази у Младеновац а врло брзо сели се у Београд. Чак је и у тој школи, од Професора добијала разне ружне речи, попут тога да је ,,шиптарка”, да је нико не воли, као ни осталу избеглу децу с Косова. 2001. Године упознаје мог тату Бошка са којим  ступа у везу, и 2005. год. добија мене. Иако је често имала кризе јер је врло ретко наилазила на мир и разумевање, није заборавила своју веру, претке и порекло. Свој идентитет је успела да сачува али не жели да заборави шта је све прошла. Она своје презиме Прашчевић поносно носи, и то је главни разлог зашто није узела презиме мог тате. Оно је скоро једино што јој је остало од свега.  Мирјана данас живи срећно са нама, ужива у сваком дану мира које има, јер у својим млађим данима то није имала. 

Весна Дамјанић, дугогодишња новинарка РТС-а је рођена 1978. године у Великој Глави, близу Шибеника у Хрватској, једној од република бивше Југославије. Као гимназијалка је редовно писала дневник и одувек је, какo сама често каже, била причалица која је волела да путује и била много радознала, те је у новинарству видела своју срећу. 

Током 90-их

За време рата у Хрватској прво је живела у Кистањама , али је и четири године била избеглица, јер је њено село, Велика Глава поред Шибеника, било прва линија фронта, а њена кућа је остала на хрватској страни.
Када је кренула „Олуја“, са својих 17 година је писала дневник током пута, у којем је аутентично описала дане прогона где чак 240.000 припадника српског народа бежи, оставља своје, а не зна ни где иде. Том броју је припадала и она са својом породицом, знаним и незнаним пријатељима, а у колони је чак дала и наслов свом путу – „Велика сеоба Срба РС Крајине“. 

После 90-их

Као апсолвент журналистике на Факултету политичких наука радила је у листу "Данас", а  2002. је започела свој рад на ТВ Б92 где је од првог дана  извештавала о економским темама. После пет година репортерског рада на Б92, прешла је на РТС, на којем је радила више од 14 година, где је  била уредница у информативној редакцији и водитељка емисије „Око економије”. Извештавала је са водећих економских догађаја у земљи и иностранству, а и са економског форума у швајцарском Давосу. Урадила је и интервјуе са десетинама званичника, стручњака и експерата из области финансија, банкарства и осигурања.  Сада је главна уредница Bloomberg Adria TV, најновије афилијације чувеног медија. Весна је добила награду Привредне коморе Србије за постигнуте резултате у развоју и унапређењу привреде, где у образложењу признања се наводи  да је она посебну пажњу посветила актуелној економској кризи и помогла да се боље сагледају њене последице и проблеми са којима се сусрећу српска привреда и грађани.
После 25 година објавила је део из свог дневника који је написала у избегличкој колони, бежећи током акције „Олуја”, чиме је  привукла велику пажњу медија у Србији.
Међутим, њен дневник заинтересовао је и проусташке медије у Хрватској, па је тако проусташки портал "Dnevno.hr" искористио једну њену несмотрену реченицу из заграде "конвој не дирају хрватски војници и артиљерија" и објавио текст под насловом "Позната српска новинарка: Хрватски војници нису дирали конвој" чиме је  дала повод проусташким медијима да аболирају злочинце из "Олује“.
Њени родитељи су се вратили тамо где припадају, у своју кућу у Далмацији, а она их са својом кћерком Искром радо посећује. И она често зна да каже: "Јер је то оно наше , чему ћу се и ја увек враћати и делити живот са комшијама, рођацима и пријатељима. Без обзира на националност."

***
"Хоћу да знам куда води овај пут мене и живот мој, чији је почетак и чији је крај…“, и тако, у себи у избегличкој колони која иде ка Србији понављам стихове Партибрејкерса, чију смо касету само четири дана раније у Книну, на легендарном зидићу, нон-стоп пуштали.

(Делови из дневника и интервјуа Весне Дамјанић)

Моја баба, Милија, рођена је у селу Јањи у данашњој Републици Српској, а детињство је провела на великом имању имућне породице са осморо деце. Причала је да јој је то и био најлепши период жиовота јер је била окружена не само складном породицом већ и многим пријатељима различите вере и националности, за шта се у то време није марило. Касније одлази да студира на математичком факултету у Београду и упознаје мог деду са којим добија двоје деце.

током 90-их
Милија је у то време константно била на 3 места: у Београду, где су јој била деца и где је била повремени предавач на факултету, у Јадранској Лешници, где је живела и радила са мужем чије је то родно место, и у Јањи где је често посећивала своју породицу. Као што је тада у држави све стало сем рата, инфлације и унутрашње политичке борбе, тако је и у њој све стало сем бриге за породицу. Брине се за свог сина који ускоро пуни 18 година, јер је само питање времена кад ће га позвати у рат као редовног члана војске. Брине се и за остатак породице који је остао у родном месту и иде да их посети. Та посета ју је престрашила и први пут у животу осећа на својој кожи мржњу и неслагање које је узроковала политика. Покушава да већи део породице поведе са собом у Србију, а најгоре сећање јој је било, како је стално препричавала, када је срела другарицу са којом је похађала основну и средњу школу и када јој је она рекла да је издала свој народ и да је сад само обична спркиња. То ју је јако погодило и уцртало јој се у сећање заувек јер она своју националност никад није дефинисала никако другачије сем као југословенско. Њена породица, као једна од последњих хришћанскиху том месту, и са децом која су у Србији али и Хрватској, трпи страшно малтретирање. Добијају разне претње по живот и након што су добили отказе и након што су им камењем гађали кућу коначно слушају моју бабу и селе се у Лозницу. Некада срећно имање где су многа деца трчала весело и безбрижно и на чему су им сви завидели сада остаје пусто и разрушено.
након 90-их
Живот се полако врећа у нормалу. Баба коначно може да одахне јер јој је цела породица жива и здрава и на окупу, као што је то било и у срећна времена пре рата. У овом периоду се пензионише и сели у Београд да дочека рођење унуке. Жеља јој је била да једног дана неко поново заживи у тој кући и на том имању као и да тамо поново завлада слога различтих вера и и да бар још једном види место где је одрастала у пуном сјају. Преминула је 2013. године и сахрањена је баш у Јањи, месту које је хтела да поново заживи.

Фарук Махмудбеговић, рођен у Пећи 14. фебруара 1944. године, био је познати југословенски глумац. Након очевог самоубиства, који је био проглашен народним непријатељем (1946), Фарук мења презиме у надимак Беголи (1962) уз које га данас боље познајемо. Основну и средњу школу завршио је у родном граду (Пећи), а потом и Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Током студија проналази пријатеље за цео живот, Јосифа Татића и Ласла Швиртлиха. Одмах након што је дипломирао, почео је да глуми у својим првим филмовима. Био је професор глуме на Академији у Приштини, а када је албански језик почео да се издваја, заједно са Енвером Петровцијем је предавања преместио у Позориште младих и оформио позориште на албанском Додона. Одлази у Београд, где гради каријеру и постаје један од најтраженијих глумаца у бившој Југославији. Играо је у десетинама представа и преко 70 филмова. Фарук је био у браку 17 година са балерином Зојом Беголи (девојачко Ђоковић), али није волео да фокус са професионалног рада премешта на приватни, те је приче о љубавном животу описивао кратко и с мало детаља, али пуно позитивних речи. За време студенских, албанских демонстрација (1981), Фарук је био интервјуисан на тему свог живота у Београду, за који је он рекао све најбоље, али је изјава изведена из контекста и приказана у емисији чија је политичка позадина била управо тај штрајк. Фарук је због тога наишао на велику осуду, критику и љутњу (својих) људи са Косова.

 

Првих дана НАТО бомбардовања, док су се на телевизору приказивали његови филмови, он је стрепео када ће га српска полиција избацити из стана, а то се и десило два пута.

Фарукови пријатељи преносе да он никада није истински објаснио зашто је напустио Београд, прекинуо своју југословенску каријеру и колико му је то све тешко пало, а јесте. Свакодневно се све више упознавао са примитивизмом и политичком и културном фашизмом. Тврде да је и његов развод од Зоје утицао на ту одлуку. Вратио се у Приштину, где је отпочео нови живот и каријеру професора глуме, а Београд је чувао у топлом и лепом сећању. Његови пријатељи су покушавали да одрже контакт са њим и дешавањима са Косова, убеђујући га да треба да избегне и нудећи му разне начине за то, на које, међутим, он није пристајао. Када су му и тамо упали полицајци, и овај пут га препознали, десила се веома напета ситуација пуна претњи, понижења и провоцирања, али се, срећом, није завршила трагично, већ су полицајци тражили новац за ручак.

 

Од рата није излазио с Косова, контакти са пријатељима су му ослабили, али никад нису у потпуности прекинути. Прима позив своје класе са факултета која се окупила у кафани. Фарук каже да је три дана боловао од среће и успомена које су му се вратила, а да би заплакао ако би се у Београд некад вратио, али и да је подигао зид и да не жели да квари своја добра сећања. Имао је проблема са здрављем. Умро је 23. августа 2007. године у Приштини. Сви људи који су живели у неком периоду његовог живота га се радо сећају, уз очи пуне суза, поготово његови ученици.

 

Књига о животу и стваралаштву Фарука Беголија: https://ngo-integra.org/publication/FarukBegolli%20-%20Serbian.pdf 

Цитат из наслова преузет из интервјуа из књиге „Када су се волели Срби и Албанци”, Јетон Незирај, Волео је Приштину, али је волео и Београд: Фарук Беголи, живот између каријере, пријатеља, бивше супруге Зоје и балканског примитивизма: https://www.emins.org/wp-content/uploads/2020/01/Kada-su-se-voleli-Srbi-i-Albanci_web-s.pdf 

Међутим ‘90-их под притиском политике и разних догађаја у СФРЈ, концерти бивају отказивани због рата у Хрватској, потом у Босни, затим бомбардовања Србије и Црне Горе 1999. године. Претходне деценије снимили су чак 5 албума, док су ‘90-их снимили свега 2 због нежељених ситуација у држави. Покушавано је да се одрже антиратни концерти у Сарајеву, током рата у Хрватској, у Нишу и Београду током рата у Босни, али од тога ништа није помогло. Након ратова, први албум ће изаћи тек 2001. четири године након последњег издања. Међутим, без обзира на његову љубав према музици, албуми излазе све касније и дуже се чека на следећи. Једна од познатијих песама новијег доба јесте “Дарја”, песма коју је снимио са познатим домаћим глумцем Милошем Биковићем. Добио је орден Карађорђеве звезде 15. Фебруара 2021. године. Нажалост, пре само пар месеци Момчило се развео од дугогодишње супруге Емилије, за коју каже да је она заслужна за ову његову каријеру коју је створио. Има двоје деце, сина Марка и ћерку Анђелу. Тренутно живи у Земуну где је провео највећи део живота радећи и стварајући највећа дела српске поп културе, рок музике,...

У Јајцу, познатом по водопаду и заседању АВНОЈ-а, лепо су живели у својој кући са великом баштом пуној воћки и цвећа, дружили се и са муслиманима и Хрватима и нису ни помишљали да ће у пензионерским данима живот потпуно да им се преокрене.

Током 90-их:
Сукоби у БиХ избили су 1992. године, а прадеда је мислио да рат никада неће стићи до њиховог прага. Деведесете су га прво одвојиле од деце – један син је отишао у Америку, други на ратиште, старија ћерка је отишла за Београд, а млађа завршила у Холандији као избеглица.

Те деведесете су показале и да није био у праву када је мислио да после Другог светског рата новог неће бити, јер је 1993. кренуло гранатирање Јајца. Пешице се са прабабом, са по једном торбом и кесом у руци, запутио у Бањалуку, мислећи да ће одатле моћи да дође у Београд. Међутим, то није било могуће, па је са групом других избеглица завршио у Брчком, у трошној кућици, без струје и воде, од 30 квадрата. Тако је осим породице, остао и без своје имовине.

Кућу у Јајцу је погодила граната, један део се урушио, а чуо је од других да су многи живели у њој, али је нико није обновио, па је само пропадала.

Након 90-их:
Често је долазио у Београд, био је и у Америци код сина, али је говорио да му нигде није тако лепо као што му је било у Јајцу. Ипак, заклео се да се никада више неће тамо вратити и да не жели да му врате кућу - и тако је и било. 

Када је прабаба умрла, било му је тешко и последње две године живота провео је у старачком дому у Брчком, где је преминуо месец дана пре свог 97. рођендана.

Пре 90-их:

Фахрета Јахић Живојиновић је  југословенска је певачица, глумица и предузетница. Рођена  је 20. октобра 1960. године у Тузли, а одрасла је у Брчком. 1979 се преселила у Београд и завршила туризам на Природно-математичком факултету. Музиком  је почела да се бави из хобија. Убрзо након што је започела своју каријеру постала је најпопуларнија певачица бивше Југославије и најпродаванији женски извођач са више од 40 милиона продатих плоча. Она је била прави симбол југословенке, њена публика као и њена сцена је била од Вардара па до Триглава и била је предмет обожавања у свим републикама. Њена популарност је била толика да је она имала свакодневне концерте, некада и по два, тих година. Памте се и њени концерти у Бугарској, Румунији где је такође била веома популарна.  То колико је волела Југославију говоре и песме „Југословенка“ и „Живела Југолсавија“.  Успела је да помири разлике између народа које су кулуминирале током 90-их и завршиле несрећним ратом. 

Током 90-их:

Сам почетак 90-их тачније 1991 г. Брена се удала за најпознатијег тенисера са овог простора – Бобу Живојиновића.  

Сукоби који су довели до распада Југославије нису заобишли ни Брену.

Покушаји да је натерају да заузме страну у сукобима а што она није желела довели су до тога да је бошњаци називају издајицом.

Она једноставно није могла изабрати страну јер је била исламске вероисповести, из Босне - свој дом нашла у Србији, удата за Србина. Она је стварно била Југословенка у земљи која се распала.

У том периоду живели су у САД где је провела и време током бомбардовања Србије 1999г.

После 90-их:

Њена љубав према земљи које више нема је и даље жал који она често помиње. После толико година на њеним концертима у иностранству има управо највише људи из бивше Југославије који такође жале за прошлим временима. Које је несрећни рат отерао са својих огњишта.

Њена музика је и даље нешто што спаја људе.

А њене носталгичне приче о временима старе Југославије нама младима указују на сулудост рата.

Живели су у Јајцу, познатом по водопаду и заседању АВНОЈ-а, дружили се и са муслиманима и Хрватима. Изјашњавали се и осећали као Југословени, као и друге њихове комшије. Код прадеде су за Божић долазили и муслимани и Хрвати, он је ишао код Мује на Бајрам и Здравка на католички Божић. Није битно ко је које вере, сви су били „раја“. Све је одисало јединством, југословенством до несрећних година рата.

Током 90-их

Сукоби у БиХ избили су 1992. године. Прадеда није хтео ни да помисли да би неко могао да га завади са најбољим пријатељом и комшијом Мујом. Међутим, једног дана Муја га је, уместо са „добар дан“, поздравио са „селам алејкум“. Пошто није добио одговор, љутито му се обратио:“Сад ти кажеш – алејкум селам, доста је било тог добар дан, доста сте ви Срби газдовали“. Ни Здравко му више није долазио у госте, а на улици би кад га види окренуо главу.

Ускоро је кренуло и гранатирање Јајца. Пешице се са прабабом, са по једном торбом и кесом у руци, запутио у Бањалуку, а са групом избеглица завршио је у Брчком. Тако је осим пријатеља „Југословена“, остао и без своје имовине. Разочаран у људе, и у њему се преломило да више не буде Југословен, већ Србин.

После 90-их

Често је долазио у Београд, био је и у Америци код сина, али је говорио да му нигде није тако лепо као што му је било у Јајцу. Та носталгија за бившом Југославијом га је тиштила, иако никако није хтео да призна. Заклео се да се никада више неће вратити у Јајце и да не жели да му врате кућу и тако је и било.

„Тог живота више нема, за мене је то готова ствар. Жао ми је само што кућу нисам спалио“, рекао је пред крај живота.