Масив планине Таре налази се у западној Србији, у северозападномделу оивичен дубоким кањоном реке Дрине, док му се огранци спуштају ка креманској долини и долини реке Ђетиње, где се ослања на огранке Златибора. Подручје планине Таре сачињава најзападнију скупину из групе Старовлашко-рашких планина и, у ширем смислу, састоји се од три подеоне целине, донекле издвојене речним долинама, превојима или седлима.

Са овим деловима јединствено физичко-географско подручје сачињава и Велики Столац (1.673 м) који је у Босни и истовремено највиши врх читавог подручја.

На основу дугогодишњих проучавања и истраживања овог подручја, а ради заштите изузетних природних вредности које оно поседује Скупштина Србије је 1981. посебним Законом подручје Таре прогласила за Национални парк.

Планина Тара је познато и традиционално летње и зимско рекреативно подручје. Повољни климатски услови, велики број сунчаних дана, средња висина око 1000 метра надморске висине. Испод северних падина Таре лежи варошица Бајина Башта.

Планину Тару су проучавали многи научници. Први је био Јосиф Панчић, који је на овој планини 1875. открио ендемску врсту четинара, названу Панчићева оморика. Познати планинар Др Куно Видрић, који је препешачио скоро све важније планине Европе, је највише времена провео на Тари обележавајући планинарске стазе и прикупљајући грађу за више књига о овој прелепој планини. 

                              

Карађорђе је у њему видео јунака и одлучног човека, па га је именовао за Ресавског војводу. Народ и војска су били сагласни са вождовом одлуком.

Стеван Синђелић је активно учествовао у свим бојевима по моравској долини, заједно са Петром Добрњцем. Освојили су Ћуприју, Параћин и Ражањ. Као искусни борци припремили су терен (ископали шанчеве), за велику битку која се очекивала.

Хуршид паша се спремао за велику битку на Чегру, желео је да освоји Ниш имао је шпијуне који су га извештавали о положајима и стању српске војске. Стеван Синђелић заузео је положај у првом шанцу на брду Чегар. Хајдук Вељко Петровић и Петар Добрњац, напустили су са својом војском бојно поље. Турци су кренули у напад, чин су добили ту информацију. У прве редове су убацили 2000 легионара. У својим редовима имали су и око 5000 Арнаута из Албаније и са Косова. Из Бугарске је кренуо у помоћ Турцима Исмаил бег са око 20.000 војника.

Бој је почео 19. Маја 1809. године. Четири јуриша Турске војске одбили су Синђелићеви јунаци. Стално појачање Турских снага, свађе међу Синђелићевим војводама, помогле су Турцима. Борба је узела маха, па је Синђелић наредио да се болница и рањеници хитно евакуишу, да се млади добровољци повуку са бојног поља, како не би изгинули. Они то нису прихватили држећи се заклетве: „Сви за једног, један за све“. Војвода их је ослободио заклетве, међутим они су остали уз њега. Синђелић је донео невероватну одлуку: да не би пали у руке Турцима испалио је из своје кубуре хитац, у  бурад са барутом, и тако једним потезом окончао бој. На бојном пољу остало је око 6.000 Турских лешева, а страдали су и сви преостали Срби. 

После овако трагичне победе, Нишки паша је Србима наредио да одсеку све српске главе и донесу у Ниш. Ту су ћурчије морале да одеру главе, под претњом оружијем, и предају их у Ниш Турцима. Глава Стевана Синђелића набијена на колац, као трофеј Хуршид паши. Бесан као звер, паша је наредио да се од српских глава сазида, чувена, Ћеле кула. Недостајало је 30 глава да би кула била завршена, па је наредио да се одруби још 30 глава српских заробљеника. У кулу је узидано укупно 952 српске главе. Паша није слутио да ће Ћеле кула постати споменик палим борцима за слободу из Првог српског устанка. Кула се налази на 4 километара од центра Ниша.

Стевана Синђелића издали су они којима је веровао. Сам је донео одлуку и показао да спада у групу најхрабријих родољуба Српског народа. Данас постоји спомен центар, који је под заштитом државе. Француску путописац Алфонс Ла Мартин, видевши Ћеле кулу, рекао је да овај споменик треба чувати, јер ће научити Српску децу шта значи независност народа, и којом ценом су је њихови очеви платили. Моги су ово јунаштво опевали у песмама. Имао сам прилику да видим све ово, схватио сам поруку, само ми није јасно зашто је за време комунизма песма „Ој војводо Синђелићу“, била забрањена.
                                  
 Ој војводо Синђелићу,
српски сине од Ресаве равне.
Ти си знао Србина заклети,
како ваља за слободу мрети.

Пушка пуче, бој се вије,
а Синђелић љуту битку бије.
Љуту битку бије за слободу,
за слободу српскоме народу.

Ој војводо ти си пао,
али душман још од тебе стрепи.
Душманске си посекао главе,
зато тебе Срби радо славе.
Ти си дао живот за слободу,
за слободу српскоме народу.
         
                                                              Влаховић Петар 7-2