Сав зелен међу маљама на грудима Маљена? 
Мајка је затварала капке пред боровима 
Узнемиреним до горког корена иглица;
То је већ била ноћ, превелика за тебе 
Као одело одраслих. А мајка носи свећу,

На степеницама пажљиво заклања пламен руком. 
Ветар. Сва су врата на кући закључана,

Борови и скитнице ће остати на ветру,

А ти си добар дечак и мајка ће пољупцем 
Да запечати твоју данашњу малу јаву.

 

Јер ноћ је велика и ветар је под прозором 
И падају шишарке, и месец ће да буде 
Чист и углачан од ветра, мали и округао. 
Заспао си, сасвим сигуран да ћеш се сутра 
Пробудити. Као и ветар. Као и ветар.

Распреденог у тамним иглицама борова,

И лупања капка на прозору чврсте куће 

Од које оста темељ и зелена рђа корова.

 

Кад није било ветра зрикавци су остали

И дах мајке, десно у тами, млак и благ.

У сан сам тонуо као у сапуницу,

Брзо и мекано, без бразде на површини,

 

Лета на рамену планине, међу шишаркама;

На ветру, под мрком кожом, расле су мале кости.

У кућу зеленооку долазили су гости,

A ја сам обично био умрљан боровом смолом.

 

Јесен – то је био град. Улица благог пада

Са славолуком дечјег смеха између кућа.

Мала саобраћања у сенци великог света

Који је подрхтавао, на ногама од глине.

 

О, било нас је много. И све кротки питомци

Зеленог живота што нас све једнако воли.

Сви још учаурени грађани, бродоломци,

Срне и разбијачи, мекушни још ко сипа.

 

A били смо у мрежи, ко слана жетва мора

У прохладној дубини што љигаво светлуца.

Једно сам лето дочекао у рањавом граду

С устима пуним страха, ко измрвљеног стакла.

 

Тад сам замрзео ноћ, замрзео је због страха 

Распреденог у одјеку корака на улици.

Због зрелог детињства, очерупаног до крви,

И разлетелог перја на бриду црног даха.

 

Замишљам оне који се родише кад и ја,

Али који су сада дубоко у својој смрти.

Све то кротки питомци зеленог живота

Што су ме смрћу прерасли, ненадно, преко воље.

 

Јесу ли у тренутку збиља постали зрели,

Пре него што ће да се смежурају ко булке

Под кршем рушевина, с очима пуним страха

И прашине, запањени, јер то нису хтели?

 

Не знам. Али ја сам остао, да растем даље

С њиховим погледима, као зарђалом иглом

Под кожом потиљка; али да ипак, споро,

Опет заволим ноћ, и њене мекане звезде.

 

Остале су и шуме, и велики ветар

Распреден у иглицама посечених борова,

Градови руменосиви, у које ћу отићи

Гњечећи влажном шаком мало познатог корова.

 

И између два пршљена кичме мало страха; 

Остатак туђе смрти што прође сасвим близу.

И заљуљани мостови у мехуре даљина,

Где идем, доста чврст, у проређеном низу.

 

Ратом се 1941. године прекида Иваново детињство. Kао и друге београдске породице и Влајкова се налази у бежанији: једно време у брдском селу Теочин код Горњег Милановца. Отац му бива ухапшен и једно време проводи у логору на Бањици. Мајка Љубица брине о Ивану, носи мужу пакете у логор. Током ратних година њена болест туберкулоза, постаје све приметнија. Прве ратне године су за Ивана, упркос недаћама, биле и забавне. Рашчишћавао је рушевине са друговима, правио ватромет од муниције. Међутим, за време ускршњих, "савезничких" бомбардовања 1944. године гину му четири добра друга из околних зграда. Игром случаја, Kумановска 13. остаје непогођена. "Један Ускрс и један догађај који ме је одредио у више праваца, посебно у поезији" — рећи ће песник пола века касније. Овај догађај је основа песме "Зарђала игла", а "Улица благог пада / Са славолуком дечјег смеха између кућа" из ове пеме јесте Kумановска.

Положила сам обе уске шаке

Под твоја плећа, придигла полако,

Покретом који на кретњу се сећа

Кад сам те преповијала; помакла

Из водоравне равнотеже, лако,

Као да ниси за смрт једну тежи –

(Али за утег жртве своје лакши)

Од тог тренутка заувек ми лежиш

У наручју, ван причина и ствари;

И свет се обнавља у мојој кретњи

И љубави твог чина, изван мене;

И зато остаје у равнотежи.

Положила сам обе уске шаке

Под твоја плећа, придигла полако;

И заувек смо скамењени тако.

(19. II 1992)