DNEVNIK UČENJA by Natasa Vrapcevic

1. Identifikovati jake strane i slabosti na kojima je potrebno timski raditi uz naveđenje obrazloženja;

2. Definisati polje delovanja i obrazložiti zbog čega se od toga može krenuti u procesu promene vaspitno-obrazovne prakse u skladu sa polazištima savremene koncepcije uzimajući u obzir resurse koji postoje u ustanovi/vrtiću.

Da! To je bio dobar početak! Prvo da sagledamo svako na svom terenu koje su nam to jake, a koje slabe strane. Mislim da je teško priznati i sagledati slabe strane i krenuti putem promena ( prvo sami od sebe ).
Čitajući izveštaje ostalih članova mreže došla sam do zaključka da su nam slabe strane slične, da svi težimo ka promenama, da se trudimo da se one zaista i dogode.

Izveštaji koje sam dobila kao komentar na moj esej su mi pomogli da uočim i neke svoje slabe strane. U svom izveštaju sam pominjala komunikaciju, a ne saradnju sa roditeljima. Osoba koja je pisala osvrt na moj esej mi je skrenula pažnju da komunikacija i saradnja nisu isto. To je bio povod za moje promišljanje.
Sledeća osoba je iz mog eseja zaključila da negiram i ne priznajem vrednosti vaspitača koji ništa ne žele da promene u svojoj praksi. Zapitala sam se da li sam možda previše kritična i da li sam zaista napisala esej da je to neko tako shvatio.
Da li ja sve posmatram polazeći od sebe?

koji ono pokušava da razume, ovlada društvenim obrascima značenja i pred-

stavi ih na jedinstven način. Vrednost igre nestaje u transformaciji njene funk-

cije od kreativnog ka re-kreativnom u daljim nivoima obrazovanja. Propisani

školski programi sve manje dozvoljavaju deci i odraslima da unose u obrazo-

vanje elemente igrovnog, tako da je igra uklonjena iz učenja u školi i izolova-

na u vreme za odmor. Ona postaje re-kreativni oblik aktivnosti po završetku

učenja i rada. Njena re-kreativna funkcija se pojačava u odnosu na stvaralač-

ku sve većom polarizacijom igre i rada odraslih, odnosno polarizacijom mo-

gućnosti za ponavljanje ustaljenih društvenih obrazaca i stvaranje novih i ori-

ginalnih. Svaki posao koji shvatamo ili radimo "ozbiljno" u životu čini nas

"odredenijima i samim tim manje mogućim" (Fink 2000), za razliku od deteta

koje, u igri, potencijalno može biti "sve".
(Živka Krnjaja, Odeljenje za pedagogiju, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu
Igra kao susret: koautorski prostor u zajedničkoj igri dece i odraslih)

Zaista! Zašto odrasli često kažu : " Dosta je igranja! Sada ćemo nešto da učimo!".
Zašto se igra ne smatra učenjem iako aktivira sve stvaralačke potencijale?
Setila sam se svog detinjstva. U mestu u kojem sam živela nije bilo vrtića i nisam prošla obavezni pripremni predškolski program koji mnogi smatraju učenjem slova i brojeva, ispunjavanjem radnih listova... Ja sam se po ceo danigrala u velikom dvorištu u kojem su bile kokoške, guske i patke, nekoliko šupa iza kojih je bila velika bašta u kojoj su rasle voćke, vinova loza i povrće. Dalje , iza bašte bila je ogromna livada na kojoj je rasla trava, cveće, zujale ose i pčele čije sam ubode puno puta osetila. Tu su rasle i koprive koje su me puno puta ožarile. Na trnje divlje ruže sam se mnogo puta ubola dok nisam naučila...
Najčešće sam se igrala sama ( ali nisam bila sama ). U mojoj igri panj mi je mogao biti prijatelj, stara šljiva veštica, kokoške su mogle biti labudovi...To su bili likovi u mojim dramatizacijama i nisam bila sama.
Živeli smo kod jedne starije žene koja je u ratu izgubila i muža i troje dece. Zavolela me je. Pričala mi je puno priča, onako, iz glave. Nisam imala slikovnice , morala sam da zamislim tog njenog Pecivala u raznim situacijama u kojima se našao. Sada znam da ih je izmišljala.
Tata i mama su mi kupili ilustrovanu priču "Panja i leopard". Bila sam zadivljena, morali su da mi čitaju iznova i iznova, dok ja njima nisam počela čitati jer sam je naučila napamet. To je bio moj prvi susret sa slovima. Imala sam pet godina. Dobila sam još takvih knjiga i uživala u njima.
U školu sam krenula tako "nespremna" , nisam prošla pripremni, predškolski program, nisam imala flomastere, drvene boje... Jedino pisanje mi je bilo štapićem po zemlji.
U školu sam krenula godinu dana ranije jer sam želela tako. Sve me je u školi interesovalo, ni u čemu nisam zaostajala, iako nisam išla u vrtić...
Škola je bila škola. Tu su se sticala znanja na isti način kao i danas. Tu treba biti disciplinovan, sedeti mirno, ispravljenih leđa i slušati učitelje. A šta bi to trebala bitipriprema za školu? SEDETI barem 30 minuta dnevno nepomično jer će se u školi sedeti nekoliko puta po 45 minuta. Trebalo bi naučiti pisati i čitati, naučiti brojke i osnovne matematičke operacije jer roditelji kažu da dete treba biti spremno za školu. !!!
ZAŠTO se treba manje igrati u vrtiću u predškolskoj grupi ?
ZATO ŠTO :
- Mnogi roditelji traže da deca uče recitacije napamet, da nauče da pišu slova i brojke, da dobijaju domaće zadatke jer će biti nespremni kad se u školi od njih to bude tražilo
- Učitelji pitaju decu ko im je bio vaspitač kad ih nije naučio da Sunce mora da se crta u desnom, gornjem uglu papira, da kuća mora da ima crveni krov, da trava ne može biti drugačija nego zelena...
-Vaspitač pokušava sve da zadovolji iako zna da recitacija i popunjeni radni listovi nisu pokazatelj spremnosti ili nepremnosti za školu
Evo jedna pričica iz moje prakse :
Roditelj dolazi po dete i pita : " Šta ste danas učili? " .
Dete odgovara : "Ništa, samo smo se igrali.".
Ja: A šta ste se igrali?
Dete odgovara: Pa, hteli smo da još bude snega i da se grudvamo ali padala je kiša i sav se sneg rastopio pa nam je vaspitačica dala ideju da napravimo sneg. Pravili smo grudve od belog i plavog papira, da budu jako čvrste. Onda smo napravili dva tima. Hteli smo da se igramo da se grudvaju dečaci protiv devojčica ali bilo nas je 9 koji smo hteli da se grudvamo. 5 devojčica, i 4 dečaka. Trebao nam je još jedan dečak da nas bude 10 i da možemo da se podelimo u dva tima sa jednakim brojem članova. Pozvali smo Maju i ona je bila u timu dečaka. Onda smo prebrojavali grudve. Nikako nismo mogli da stavimo jednako grudvi u obruče, uvek je neko rekao da je u drugom obruču više. Onda smo pridruživali plave i bele grudve, pa smo ih tako jednako stavili za svaki tim. Dogovorili smo se o pravilima. Vanju smo zadužili da bude sudija. Ubacivali smo grudve u dve plastićne kante sa jedne linije. Posle smo brojali kojih ima više : plavih ili belih.
Roditelj: "Pa niste valjda samo to radili?"
Dete: Da! Pecali smo led! Vaspitačica je donela led iz jedne barice koja je još bila zaleđena, prvo smo gledali kroz led, a onda smo ga lomili. Bio je hladan. Onda smo stavili špagu na jedan deo leda i posolili. Špaga se nalepila na led i mi smo tako pecali led. So topi led! I šećer topi led ali sporije.
Da! Još smo rastopili so i šećer u vodi i stavili špage u obliku pahulja iznad te vode. Sada ćemo istraživati šta će se desiti. Mislim da će ispariti voda.
Roditelj : "A niste učili pesmicu?"
Dete: " Ne! Samo smo izmišljali sami pesmu sa rečima koje se rimuju, igrali smo se kviza. Crtali smo te reči i onda smo tako slagali pesmicu." I slikali smo sa ledom!"

Zidni prostor treba da bude ispunjen dečjim radovima, a ne aplikacijama koje je nacrtao ili odštampao vaspitač. Isto tako, trebalo bi da postoji pano na koji bi deca sama mogla postaviti radove po vlastitom izboru. Prostor treba da deluje podsticajno, da su materijali raznovrsni, da su dostupni detetu i da su fioke, kutije ili razne posudeu kojima se materijali nalaze, obeležene simbolima.Nameštaj u sobi trebao bi da bude mobilan, tako da se samim rasporedom definišu centri interesovanja koji su vidljivi i prepoznatljivi.

Bogatsvo različitih materijala koji je dostupan deci podstiče ih na eksperimentisanje, otkrivanje, istraživanje i razumevanje. U prostoru gde deci nije dostupan materijal i mogućnost izbora, smanjena je i mogućnost međusobne saradnje i komunikacije.Deca ne preuzimaju svoja znanja pasivno, nego ih izgrađuju aktivno radeči, rukujući izabranim materijalima.

Postoje primeri iz prakse gde sam posmatrajući decu uočila da deca imaju različita interesovanja i formirale su se manje ili veće grupe i parovi koji su odabrali temu kojom će se baviti. Isto tako, spontano su odabrali i delove sobe u kojima su formirali svoje radne prostore koje su obeležili zajednički kreiranim logom i zastavicama. Neki od njih su izabrali sto, neki su svoj prostor organizovali na podu. Devojčica koja je prolazila kroz težak period, izabrala je da sedi sama, a njen prostor je bio odvojen kartonskim kutijama koje su stavljene na sto. Svi su se za vreme rada mogli slobodno kretati, pogledati ili priključiti se nekoj grupi.

Malaguzzi ističe prostor kao ‘neku vrstu akvarija koji odražava ideje, vrijednosti, sposobnosti i kulturu onih koji u njemu žive’. Prema Malaguzziju, svako deete govori ‘sto jezika’ za iskazivanje svojih stvaralačkih potencijala, a na odraslima je da te potencijale prepoznaju i kreiraju poticajno okruženje u kojem će se oni dalje razvijati.
“Koautorski prostor nije samo parafraza realnog ili zamišljenog prostora u

kojem se u igri igrači nalaze zbog toga što dele razumevanje. On je kreiranje,

nastajanje, stvaranje jednog "otvorenog, neutvrdenog načina egzistencije"

(Fink 2000), prostor u kojem su odrasli i dete u zajedničkoj igri stvaraoci zajedničkog značenja.”

U savremenom kurikulumu, prostor ima ogroman značaj za celovit razvoj deteta