Svaki deo naše planete je zanimljiv na sebi svojstven način. Činjenica da i dalje postoje delovi koji nisu podlegli modernizaciji je neverovatna! Upravo jedna takva zemlja, neobične lepote, smeštena je na samom “krovu sveta”, tj. na visini od preko 4.000 metara. Tibet je na jugu okružen Himalajima i čuvenim Mont Everestom. Planinski venac Karakorum prostire se na zapadu. Dok se na severu nazire Kunlun Shan.

Čitava tibetanska regija prošarana je planinskim lancima, što je u velikoj meri odredilo način života njegovih stanovnika. Ipak, glavnu vodilju naroda predstavlja religija, poznata pod nazivom lamaizam. U pitanju je posebno budističko učenje koje veruje u reinkarnaciju. Odnosno, Tibetanci smatraju da smrt nije prekid života, već da ukazuje na ponovno rođenje. Zbog toga se i ne boje smrti i na sasvim drugačiji način pristupaju činu sahrane.

Sahrane na Tibetu za cenjene ljude

Pokop Stupa namenjen je ljudima najvišeg reda Pančen Lami i malom broju plemstva. Telo pokojnika se uranja u parfemisanu tečnost kako bi se očistilo. Zatim se pomoću soli vrši balsamovanje.

U pojedinim slučajevima se preko njega raspršuju zlatni listići i šafran. U zavisnosti od ranga pokojnika stupe mogu biti izrađene od zlata, srebra, bronze, drveta ili zemlje.

Kremiranje i inhumacija

Sahrane na Tibetu najčešće se vrše kremiranjem. Iako se smatra manje uzvišenim od Stupa pokopa rezervisano je za visoke monahe i aristokrate.

Preminuli se polaže na slamu koja se pali. Sakupljeni pepeo sveštenika se čuva u tzv. tsatsasima. U pitanju su glineni otisci svetih predmeta, simbola ili slika božanstava. Dok se pepeo običnih građana prosipa sa vrha planine ili u reku.

Inhumacija je najstariji oblik sahrane na Tibetu. Međutim, uvođenjem tibetanskog budizma klasični pokop se vrši samo kod ljudi koji su preminuli od zaraznih bolesti ili neprirodnih uzroka kao što su ubistva ili samoubistva. Narodna verovanja za sahrane kod Tibetanaca ističu da ova tela nisu dovoljno čista da se obavi nebeska sahrana ili kremiranje.

Nebeske sahrane na Tibetu

Iako za ostatak sveta nebeske sahrane deluju zastrašujuće, za Tibetance one ima poetski karakter. Njima odaju počast mrtvima.

Nakon smrti, telo preminulog se obavija belom tkaninom i postavlja u sedeći položaj u uglu sobe. Tokom 24 časa lama naglas čita molitve za pročišćenje. Dok svi članovi porodice prestaju sa obavljanjem posla kako bi se stvorio potreban mir za uskrsnuće pokojnikove duše.

Tri dana posle smrti sa tela se skida odeća. Jedan od najbližih drugova pokojnika ima obavezu da telo odnese na mesto “sahrane pod vedrim nebom”. Naime, Tibetanci smatraju da čovek u svom života, pa i posle njega, mora da bude koristan prirodi. Prema verovanju, na taj način, svi gresi su oprošteni i duša mirno odlazi u raj.Ove sahrane na Tibetu ne dozvoljavaju prisustvo stranaca, kao ni bliskih članova porodice.