Мој прадеда Велиша, по деди Алекси и оцу  Предрагу, био је одвојен од своје породице и родног места, за време Другог светског рата.

  Велиша је рођен 1902. године као најстарије дете од оца Петра и мајке Јулке у Стублу на обронцима Златибора. Своје детињство провео је у овом селу. Временом је упознао моју прабабу Славенку и са њом је имао петоро деце. Велиша је радио на граници, био је у граничној трупи. Време је пролазило и избио је рат. Други светски рат га је затекао далеко од најмилијих и родног краја. Заробили су га Немци и одвели у заробљеништво. Прво је био у логору Матхаузен, а затим због истрајности у вери и зато што није био наклоњен комунистима био је пребачен на приватни посед. Четири године радио је на том имању. Пред карај рата напредовањем Америчких трупа исход рата се видео. Немачка породица на чијем имању је служио обећала му је помоћ како би се вратио у родни крај. Схвативши то он је хтео индиректно да нагласи свој долазак и успео је да пошаље писмо у коме је писало:

,,Код нас често ласте долећу,

  Ако Бог да донеће нам срећу!"

 Кад се рат завршавао могао је да остане у Немачкој, био је у добрим односима са људима код којих је радио. Није се двоумио кренуо је кући. Немачка породица му је дала коња како би лакше стигао. Дошао је крајем маја 1945. године. После толико година живот се вратио у нормалу. И сви су схватили да је рат донео само проблеме, смрт много људи и доста уназадио човечанство.

  Сматрам да приче попут ове су право благо. Мени су ову причу причали отац и баба. На нама је да овакве приче не пошаљемо у заборав него да их поносно памтимо и причамо нашим потомцима.

Godina je 1945, to su jevrejska deca i ona su u Pragu. Mnoga od njih su upravo oslobođena iz koncentracionog logora Terezin, koji se nalazi u blizini.

Zbijeni su, neki od njih se smeše, ali ima i nekoliko bezizražajnih i par namrštenih lica.Svi su upravo izašli iz užasa Holokausta. Roditelji većine nisu preživeli i oni su sada siročad.

 

Тај датум је свесно изабран, зато што су у ноћи између 21. и 22. априла 1945. године две групе од више од 1.000 заточеника покушале пробој из усташког концентрационог логора Јасеновац, тачније из Логора Доња Градина и Логора Кожаре, у НДХ, а од којих се спасило само око 100.

Srbi su pokupljeni iz zatvora i dovedeni do Vijećnice, gradske kuće u Sarajevu gde su ih čekali vozovi smrti koji će ih odvesti u Jasenovac.

 

"Na vagonima je pisalo: 7 konja ili 40 vojnika, a nas su smeštali po 200 ljudi u jedan vagon, tako da u njima nije bilo mesta ni za stajanje, a kamoli za sedenje.  Nije bilo ni dovoljno vazduha, a o vodi i hrani i da ne govorimo" - svedoči Žarko Vidović.

Na tom putu Srbe su osim straha i neizvesnosti pratila i pitanja: Kuda nas vode i gde ćemo završiti?

U tim vozovima smrti koji su išli za Jasenovac, u jednom trenutku rodila se pesma "Đurđevdan" koja se najpre zaorila iz grla jednog mladića, člana Kulturno-umetničkog društva "Sloga" iz Sarajeva, a onda se ta pesma lančano počela širiti od usta do usta, od vagona do vagona.

Ustaški odgovor na tu pesmu vrlo brzo je stigao. Svi prozori na vagonima su zatvoreni, tako da u njima gotovo da nije bilo više vazduha pa su mnogi Srbi ugušeni i pre nego što su stigli do Slavonskog Broda gde su presedali u druge vagone koji su put ka Jasenovcu nastavili prugom širokog koloseka.

Pesma "Đurđevdan", koju je pre gotovo tri decenije obradio Goran Bregović je pesma tuge i bola, nastala u ljudskoj nemoći i očaju, ali i ponosu i prkosu sarajevskih Srba koji su vozovima smrti  na Đurđevdan 1942. godine transportovani za Jasenovac, odakle se vratio tek svaki deseti Srbin od njih 3.000 koliko ih je odvedeno tog 6. maja iz Sarajeva za Jasenovac.

 

 

Стрељање је извршено као одмазда за 10 убијених и 26 рањених немачких војника након сукоба са партизанима и четницима на пола пута између Бара и Љуљака. Немачки командант Франц Беме 10. октобра је издао наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 људи, а за једног рањеног педесет.^[1] По тој рачуници као одмазду требало је убити 2.300 људи. Наредбу је донео командант 749. пука чије је седиште било у Краљеву мајор Ото Деш, а наредбу је проследио команданту 724. пука у Крагујевцу мајору Паулу Кенигу. Злочин су извршиле јединице I батаљона 724. пешадијског пука и III батаљона 749. пешадијског пука.

У спомен на жртве стрељања читав простор Шумарица је претворен у спомен-парк. Меморијални комплекс обухвата површину од 352 хектара, а око њега води кружни пут дужине 7 километара који иде ка долинама Ердоглијског и Сушичког потока где су се стрељања и одвијала. У оквиру комплекса налази се 10 споменика (иако је првобитно планирано да их буде 30) подигнутих на хумкама стрељаних.