Kada sam videla koliko vaspitači svoje pažnje posvećuju svakom malom detetu, sa koliko pažnje i truda rade na njihovom razvoju (pokazivali su nam knjige sa specijalnim programom za učenje jednog deteta) ostala sam zadivljena. Zaista se divim. Divim se kako iz dana u dan imaju dovoljno želje i volje da istraju i da se posvete svakom malom biću, jer je većina njih iz domova za nezbrinutu decu. Smatram da je posao koji ovi ljudi rade toliko plemenit i da je svako od njih heroj. 

Žao mi je samo što nismo obišli ceo vrtić i upoznali još dece i videli sve prostorije - uključujući senzornu sobu koja je najstarija senzorna soba u Beogradu. Takođe mi je žao što se za ovu ustanovu ne zna i što nije medijski bolje pozicionirana. Potrebno je da se ljudi upoznaju sa njom i shvate jednakost različitosti.

Svakako, ova poseta je ispunila moje srce toplinom, i za to nisu bili odgovorni radijatori koji su prejako grejali tog novembarskog prepodneva, već ljubav i rad sa decom koja su drugačija od drugih sa istim potrebama kao i svi mi.

Psihološkinja koja nas je ugostila je dosta naširoko pričala o svom iskustvo, ali je pravila jako velike digresije i često nije konkretno odgovarala na pitanja koja smo je pitali. Spominjala je generalno iskustvo u radu sa roditeljima, kako je njihova podrška tokom samog procesa lečenja i dijagnostifikovanja bitna, takođe dosta je govorila o nekoj svojoj ličnoj filozofiji (koja je nekad nadilazila polje rada zavoda, već se doticala i političkih tema i stanja u samoj državi). Nakon razgovora obišli smo prostorije ustanove, međutim – pošto je bila pauza nije bilo puno ljudi. Obišli smo vrtić u okviru zavoda u kojem je bilo troje dece, kao i stomatološku ordinaciju sa veoma pozitivnom i prijatnom lekarkom. Podigli smo svest da su deci sa određenim vrstama poteškoća neke naizgled veoma svakodnevne i jednostavne stvari, poput odlaska kod stomatologa jako komplikovane jer ne postoji puno stomatologa koji su obučeni za rad sa malom decom sa poteškoćama. Ovo zaista otežava vođenje računa o higijeni kao takvoj, što je veoma razočaravavjuće i tužno.

Generalni zaključak da je najveći problem odnos sa roditeljima i njihovo (ne)prihvatanje činjenice da njihovo dete nije tipično, tako da ovde vidim veliki prostor za rad.

Nakon iscrpnog predavanja otišli smo u obilazak institucije, gde smo mogli da vidimo dečicu i majke po sobama i hodnicima. Ova dečica su uglavnom nasmejana, majke malo umorne ali voljne da se bore. Moram priznati da sam osećala određenu dozu straha i tuge, ova osećanja su mi se mešala pri pomisli na žrtvu roditelja i život istih kada svu svoju energiju i vreme daju na razvoj i specifične potrebe svog deteta.

Takođe, dobra stvar je bila što smo u psihologovom kabinetu imali priliku da se uživo upoznamo sa određenim testovima i rekvzitima koji se koriste u dijagnostičke svrhe, međutim, s obzirom na veliki red koji je čekao da ga psiholog primi želeli smo što pre da završimo sa ovim delom.

Sve u svemu ostalo mi je u lepom sećanju ova poseta – detaljna sa teorijskog aspekta i znanja koja smo primili, a opet i bogata pri pogledu na stvarnost i stanje u ustanovi.

Generalno, ova poseta je odisala toplinom svih zaposlenih, ali i srećom sve dece koju smo imali prilike da vidimo, što direktno potvrđuje značaj i uspeh. Iako je ovo prvi vrtić koji je počeo sa inkluzijom koliko sam razumela, nismo imali prilike da vidimo mnogo dece sa teškoćama u razvoju, svega dvoje koliko se sećam. Međutim, posetili smo i sobu koja je mirna i namenjena smirivanju i radu sa takvom decom, što svedoči o razrađenom prostoru za takvu decu. Kao i u prethodnim ustanovama uglavnom su finansije vid slabosti i najvećeg prostora za napredak, tako da mi je žao jer finansijska sredstva za ulaganje u ovakve ustanove je zaista ulaganje u budućnost i nadam se da će se situacija u budućnosti malo promeniti.

Sve u svemu nadam se nastavku ovako (čini mi se) kvalitetnog rada u ovoj ustanovi.

Prezentacija kao takva je mogla biti od veće koristi da smo svi kao grupa imali nekakvu predstavu kako će ovakve posete izgledati, ali ono što je meni bilo značajno jeste taj prvi susret sa stvarnom realnošću pozicija u kakvim se ovakva i slična ustanova nalaze. Takođe, shvatio sam zapravo težinu rada sa osobama koje imaju govorne smetnje, a težina zapravo leži u sporosti promena, odnosno ograničenost nas kao profesije u smislu primetnosti doprinosa. Ova iluzija da možemo učiniti mnogo će se dalje razbijati u određenim posetama, upravo ovog, kliničkog tipa. Još je potrebno osvrnuti se i na težinu rada koja proizilazi iz odnosa sa samim roditeljima dece sa smetnjama, kao nekim ko ima velikih problema da sagleda situaciju i problem svog deteta na pravi odnosno odgovarajući način.
Igor Ivković

Imaju zvučne planere,  i meke priče, neke aktivnosti kroz knjige napravljene od pamuka, jasno strukturisan dan.  Na osnovu svega ovoga vidi se da se naporno radi na podsticanju njihovog razvoja.  Vaspitačica je istakla kako je uloga roditelja veoma važna, i da je veoma  bitna saradnja sa njima. Oni ponekad odbijaju da njihovo dete ima poteškoću. Takođe, nekad ne poštuju instrukcije vaspitača vezane za kućni rad kako bi se dete dodatno razvijalo,  te to može biti problem. Ističe se da je jako bitan dobar i saradljiv kolektiv, kako bi se izbeglo sagorevanje.
  Utisak je da je, radi adekvatnijeg i boljeg razvoja dece sa teškoćama, neophodan naporan rad vaspitača, saradnja sa roditeljima, i uključivanje različitih aspekata koji podstiču njihov razvoj.
Volela bih da smo bili u prilici da obiđemo i ostale prostorije u ovom vrticu, i upoznamo i drugu decu.

Nikolina Stupar

Od nekadašnje škole za slabovide učenike, OŠ ,,Dragan Kovačević“ postala je bezbedno mesto za decu s raznim razvojnim teškoćama, sa individualizovanim pristupom svakom učeniku, pod sloganom Uz nas je lako – samostalno dete svako. Pored predmetne nastave, na sajtu škole se može saznati da postoji i korektivno-stimulativni rad, zatim pripremno-školski program kao i produženi boravak i sekcije. 

Psihološkinja koja nas je ugostila davala je neke korisne informacije o procesu podučavanja dece s raznim razvojnim teškoćama, ili s hroničnim bolestima, naglašavajući uključenost raznih struka u osnaživanju te dece – osim psihologa, tu su i defektolozi, logopedi, specijalni pedagozi, vaspitači. Posebno upečatljiv je statistički podatak koji nam je iznela, da je neke godine više učenika koji su upisali fakultet bilo baš iz škole ,,Dragan Kovačević“ nego iz drugih škola koje uključuju samo redovnu populaciju. Njeno objašnjenje jeste da deca sa razvojnim smentnjama imaju manje predispozicije za obavljanje zanatskih delatnosti, za koje nije potreban fakultet, pa se usmeravaju na fakultetsko obrazovanje koje im je bliže i za koje ih škola dobro priprema. Sve u svemu, inkluzija u ovoj školi izgleda da se efikasno sprovodi i da daje rezultate. Učionice koje smo obišli bile su jako dobro i kreativno uređene, a deca koja smo sretali su delovala zadovoljna i zbrinuta. 

Na osnovu ove posete stekla sam utisak da slika o zamišljenom načinu funkcionisanja mora da se niveliše sa realnošću. Jer koliko god da inicijalna ideja ima potencijala da pruži nešto konstruktivno sama praksa ipak odstupa od toga.

 

Pri dolasku direktor nas je primio u svojoj kancelariji gde nam je preneo osnovne informacije o samoj ustanovi, istoriji vrtića, dalji razvojni tok, aktuelni način organizacije i sprovođenja rada koa i želje o budućem funkcionisanju. Pored njega dočekale su nas i vaspitačice koje su bile više nego voljne da nam sa dosta preciznosti oslikaju svakodnevnicu ovog mesta. Predstavile su nam jedan uobičajen dan u vrtiću, od jutarnjeg prijema, glavnih obroka i užina, preko dečijih aktivnosti (individualnih ili grupnih), potenijalnih tretmana koje određena deca zahtevaju i pružanje podrške njihovim porodicama. Dakle, naglasak je na aktivnom i timskom radu svakog voljnog pojedinca, bilo da se radi o vaspitaču, defektologu ili roditelju. Očigledno je da su oni u svom pristupu razvili funkcionalnu mrežu u kojoj svako doprinosi na specifičan i autentičan način (npr. mama jednog deteta je napisala inspirativnu poruku o toleranciji koja je sada dostupna svima, neka druga će sašiti zavese za sve grupe, neka će nabaviti jastuke na kojima će deca moći udobno da odmaraju, itd.), jer kako vaspitačice kažu to su sve njihova deca, bez posebnog izdvajanja. 

Vrtić je veoma moderan i lepo uređen. Moj prvi utisak je bio da se radi o privatnoj instituciji s obzirom na bogato i stimulativno uređenje. Preovlađuju vesele boje, različite dekoracije, mnoštvo igračaka i materijala za zabavu i korektivni rad. Delovi u prostoriji gde deca borave su podeljeni u zavisnosti od njihove funkcije. Tako na primer postoji deo za crtanje, kutak za pravljenje različitih objekata, pisanje, itd. 

        Imali smo priliku da obiđemo prostorije vrtića. Na ovaj način smo upoznali decu, družili se sa njima i stekli bolji utisak o njihovim pojedinačnim interesovanjijma i aktivnostima. Takođe, organizuje se veliki broj radionica sa različitim temama. Jedna od njih ticala se tolerancije s obzirom da je u tom periodu posete bio i svetski dan tolerancije. Bitno je napomenuti da se ideja o inkluziji i uvažavanju specifičnosti ovde i ostvaruje. Velika doza topline i empatičnosti sa kojom radnici ovog vrtića (prvenstveno vaspitačice) govore o deci, njihovom daljem razvoju i budućnosti daje dugoročne beneficije kako samoj deci tako i njihovim porodicama.

Naš domaćin je bila školski psiholog, smestili smo se u svečanoj sali gde je ona započela svoje izlaganje o samoj školi, njenoj nameni i deci koja je pohađaju. Dala je opis procesa uključivanju u ovu instituciju za koju interresorna komisija mora da da odobrenje, ukoliko se dokaže da dete ne može da savlada način rada u redovnim školama. Zanimljiva mi je bila njena napomena da deca iz iste porodice ne mogu zajedno da pohađaju nastavu u ovoj školi što verovatno pre ima veze sa nekim ekonomskim aspektima države nego sa potencijalnim lošim ishodima po decu. 

Prezentovala nam je i zadatke sa kojima se školski psiholog susreće i veliku većinu istih obuhvata i administrativni deo, pravljenje nastavnog plana i programa, formiranje odeljenja s obzirom na karakteristike i sposobnosti dece, pravljenje IOP-a, itd. Bitno je napomenuti da nam je skrenula pažnju o ličnom emotivnom investiranju, da moramo biti svesni postojećih ograničenja i da moramo voditi računa o davanju obećanja za koja nismo sigurni da možemo ispuniti, jer tim neispunjavanjem mi „izdajemo“ dete i gubimo njegovo poverenje. 

Odeljenja su relativno mala i specijalizovana za pojedine učenike (interaktivna tabla, sredstva za uvećavanje, itd.), postoji dosta praktičnog materijala  na kojima učenici rade i vežbaju (kabineti za hemiju i fiziku). Tokom obilaska posetili smo salu za fizičko i prisustvovali kraćem delu njihovih vežbi. Imali smo prilike da uđemo u senzornu sobu i likovnu radionicu, ali nismo dobili posebne informacije o radu i nameni istih.

Na kraju ono što je meni ostavilo najveći utisak jeste izjava da se sav posao uči u hodu i kada se nađemo na radnom mestu što deluje dosta demorališuće.

Psiholog nas je uvela u proces stvaranja IOP-a, kao i procedure testiranja i kvalitativne procene učenika. Obrazložila je ulogu pojedinog nastavnog osoblja. Za razliku od svih ostalih na veoma deskriptivan i ličan način je opisivala konkretan rad sa učenicima,  način nošenja sa njihovim problemima, kao i nedostacima sa kojima se školski sistem i sama škola susreće. Osvrnula se i na ulogu fakulteta i znanja koje pruža, ali i na neka nezadovoljstva koja možda nije iskazala na najprimereniji način, ali to ne znači da određene greške u radu sa studentima ne postoje.  Veoma se oslanjala na lično iskustvo, što mislim da može biti korisno za buduće psihologe jer ona sama po sebi daju realne i praktične primere. Naglašava da uloga psihologa ne treba da se svodi na kancelarijske poslove i na definisano radno vreme, već da on mora biti preduzimljiv i fleksibilan kako u svom radu tako i u saradnji sa kolegama. Podsticanje svojih kolega i rešavanje vanškolskih problema učenika možda ne čini na najsistematičniji i objektivno prihvatljiv način, ali želja i motivacija koju poseduje u radu i priči ukazuje na empatijski stav i razumevanje drugih što danas nije česta praksa.

Prema studentima je od svih dosadašnjih uložila najviše ulaganja, dala je određene materijale koji nam mogu biti od koristi i ponudila se za pomoć po bilo kom pitanju.

Koordinator projekta dočekao nas je kao domaćin dnevnog boravka i naglasio da se bez obzira na svoje godine i dajle bavi volonterskim radom. Tokom posete društvo su nam pravili i korisnici usluga, koji su se povremeno uključivali u razgovor u opuštenom ambijentu. Kao glavne vrednosti u načinu rada definisani su jednakost, solidarnost i briga o drugima. Prvobitno forimirano kao povremeni susreti grupa samopodrške i radionica, udruženje je postepeno preraslo u sistem celodnevnih aktivnosti. Sam rad je prevazišao svoju inicijalnu svrhu i zahvatio gotovo sve aspekte života osoba sa smetnjama u razvoju. Moj osnovni utisak je da se u ovom slučaju ne ostaje samo na teorijskom nivou, već da se ova misija implementira i u praktičnom radu. Stekla sam uvid u razvoj i obogaćivanje života korisnika kroz različite vidove obrazovanja i učešća u brojnim radionicama. Ono po čemu se ističu jesu muzičke radionice i hor, kao i pozorišna trupa koja nastupa kao pravo profesionalno glumačko društvo. Svaki korisnik na osnovu svojih sposobnosti i mogućnosti zauzima određeno mesto i angažuje se na aktivnostima koje mu pomažu da ispolji svoju individualnost. Dnevni centar je organizovan kao pravi dom u kojem svako ima određene obaveze (kuvanje, spremanje, popravke, itd.) i u kome postoji jasna i predvidljiva struktura rada i ponašanja. Volela bih da udruženje naiđe na veću podršku okoline i uspe u ostvarivanju svoje perspektivne misije.

Vrše se ponovljena testiranja, koriste se različiti testovi, ali je jako važno uzimati u obzir i razne druge faktore. Napomenula je kako je

važno  birati način na koji se nešto saopštava drugima. Nije isti način prenošenja informacija roditelju, vaspitaču ili lekaru i slično. Rečenica koja je ostavila utisak je na mene je "Na jednu lošu vest ide 16 dobrih. Važno je posvetiti se tim pozitivnim aspektima i onome što je kod deteta dobro".
Bilo bi korisno da smo imali priliku da vidimo neke od tih testova koji se koriste, i da obiđemo još neke delove Zavoda, i da možda porazgovaramo i sa drugim zaposlenima.

 

            Nakon posete imala sam utisak da sam dosta toga naučila i bila sam presrećna što postoji škola koja tako dobro funkcioniše i ostvaruje jako lepe rezultate u radu sa decom.

            U udruženju nas je dočekao i primio direktor i osnivač udruženja. Njegova ćerka ima autizam, i zahvaljujući njoj je osnovao ovo udruženje. Istakao je da je on jedan od onih očeva koji su ostali uz porodicu i nije dozvolio da ih to poremeti i razdvoji, a česta pojava je da očevi odu u takvoj situaciji. Prvobitno je bilo formirano kao sistem podrške i povremenih susreta na radionicama, da bi preraslo u dnevni dobro organizovan boravak odraslih lica sa smetnjama u razvoju. Ono što je jako važno jeste da je udruženje dobilo nagradu za reciklažu kojom se intezivno bavi.

Pored direktora upoznali smo se i sa korisnicima, pričali smo sa njima i družili smo se u opuštenoj atmosferi i saznali smo dosta o njihovim aktivnostima. Ovo udruženje daje priliku odraslim korisnicima da se osećaju kao ravnopravni članovi društva koji mogu dosta da pruže i da doprinesu. Svako od njih ima određeni zadatak neko kuva, neko čisti, ili popravlja nešto. Veoma su talentovani za glumu i za muziku i često organizuju pozorišne predstave. Ono za šta se direktor zalaže je da talenti u glumi dobiju diplomu i da se ne tretiraju kao amateri i time bi imali status kakav imaju i profesionalni glumci. Organizuju radionice gde volonteri dolaze i spremaju im priče i određene teme koje im predstavljaju i o kojima diskutuju, što me je jako zainteresovalo, jer je odlična ideja. Direktor je našao mnoga kreativna rešenja da im unapredi život i da poboljša njihov položaj u vidu plaćanja za rad koji obavljaju kao što je slaganje fascikli na primer. Vrednost novca je pokušao da im objasni tako što ih je jednom odveo grupno u market, mada je shvatio da to nije bila dobra ideja, kada je jedan korisnik otvorio čokoladu kada je uzeo sa rafa, jer mu se jela. Onda je organizovao posetu fabrikama čokolade i objašnjavao im kako se pravi čokolada i da ljudi koji je prave za to dobijaju novac i tako izdržavaju porodicu i zbog toga moraju da plate nešto što kupuju u marketu.

Divno je što je ovo udruženje otvoreno za saradnju i za primanje novih volontera i direktor nas je srdačno pozvao da volontiramo kod njih ukoliko želimo.

Za mene prva poseta u ovom semestru bila je sasvim zadovoljavajuća, te mislim da je čak i prevazišla neka od laičkih (pesimističkih) očekivanja koja sam imala. Imali smo priliku da saznamo nešto više o cerebralnoj paralizi (možda i suviše obimno, prema mom mišljenju), te i da vidimo kako bolnica izgleda, načn na koji se omogućava smeštaj deci i njihovim porodicama, neke od prostorija namenjenih za vežbanje, te naposletku da se upoznamo i sa samim procesom testiranja i potrebnim materijalom. Iako smo dobili odgovore na sva postavljena pitanja, ipak sam ostala u nedoumici po pitanju toga koja vrsta psihološkog usmerenja i obrazovanja nas osposobljava i daje nam legitimitet za rad na takvoj poziciji, budući da, uvidom u kurikulum kolega sa kliničkog smera, shvatam da oni ne obrađuju teme kojima se mi bavimo na ovom kursu.

Poseta školi „Boško Buha“ bila je dosta dragocen izvor informacija koje su mi pružile dosta širu sliku o sprovođenju individualnog obrazovnog plana, te bih prvenstveno, kada je u pitanju direktorka škole ukazala na to da sam je doživela kao izuzetno kompetentnu, upućenu, a i saradljivu budući da je bila vrlo detaljna odgovorajući na sva naša pitanja. Takođe, defektolozi koji su zaposleni su nas upoznali kako sa dijagnozama, tako i sa pedagoškim profilima dece i njihovim specifičnim istorijama što nam je pružilo priliku da ono što se nalazi na papiru razumemo videvši i u stvarnoj situaciji susretom sa decom. Najjači utisak ostavila mi je upravo posvećenost svakom detetom, adekvatna pažnja, doživljaj da niko nije diskriminisan na osnovu materijalog statusa, težine poremećaja ili rase. Neke od priča zaista su me ganule, te su probudile ono naivno pitanje na koje nikada nećemo dobiti odgovor „zašta baš ta nedužna deca?“, te sam time osećaj sažaljenja koji se u meni probudio istinski želela da sublimiram u pravcu sticanja kompetencija za lični rad na sebi koji će mi, potencijalno, biti polazna tačka da u budućnosti dam svoj, makar i mali, doprinos kada je u pitanju jednakost i adekvatan tretman kakav zaslužuju deca (ali i odrasli) sa posebnim potrebama. Za mene, ova poseta je bila vrlo inspirativna, nakon nje sam se osećala nadahnuto i zahvalno, kako na prilici da se upoznam sa načinom rada, tako i na ličnom osećanju ispunjenosti i blagostanja. 

Put do Borče se isplatio videvši školu „Jovan Ristić“ J Mislim da nisam jedina koja je nakon ove poseta pomislila da želi da radi u školi slične strukture. Ljubaznost kojom smo dočekani od strane svih zaposlenih u školi prijatno me je iznenadila. Mogli smo da čujemo primere iz praske, kao i da dobijemo neke konkretne smernice iz bogatog iskustva psihologa i pedagoga zaposlenog u školi, kako iz njihove prakse u ovoj školi, tako i na prethodnim radnim mestima. Tom prilikom ukazale su nam na osnovne radne obaveze školskog psihologa, najveće poteškoće sa kojima se suočavaju u radu i slično. Imali smo priliku i da budemo na nastavi što je bilo jako lepo i nagnalo nas da se prisetimo školskih dana, ali pre svega, da uočimo dinamiku rada na času (engleskog), koja podstiče inkluzivnost i podjednaku uključenost sve dece u rad na času. Prilikom ove posete, detaljnije smo se upoznali sa IOP-om, njegovom konstrukcijom, realizacijom i evaluacijom. Čuli smo ko su u ovoj školi najčešće deca koja se školuju prema IOP-u i kako protiče saradnja sa roditeljima. 

Poseta udruženju „Živimo zajedno“ za mene je bila najprijatnija, te je tako, iz moje perspektive „zaokružila“ sve viđeno u toku semestra, prikazavši nam kako u praksi izgleda socijalni model hendikepa. Okruženje u kome smo se našli doživela sam sa jedne strane kao uređeno, definisano nekim opštim načelima i pravilima koja omogućavaju dinamiku potrebnu svakom članu udruženju. Prihvatajuće okruženje u kome ljudi na boravku imaju svoje zadatke, rutine, dnevne poslove prilagođeno je osobama sa smetnjama tako da im je omogućena participacija. Takođe, stekla sam utisak i da su ljudi srećni, da ne doživljavaju boravak kao moranje ili obavezu, već kao kvalitetno provođenje vremena, u kome su odluke zasnovane na njihovim individualnim potrebama, gde im je pružena mogućnost da budu izloženi određenim sadržajima koji interesuju i koji su im prezentovani na adekvatan način. Poseban utisak na mene je ostavila involviranost svih članova, te i utisak da sam gost u jednoj velikoj porodici. Posebno bih napomenula da je na mene izuzetno snažan utisak ostavila priča o Nemačkom ministru zaduženom za pitanje socijalne inkluzije, koji je, pohvalivši rad udruženja „Živimo zajedno“ skrenuo pažnju na to da ne treba izgubiti iz vida činjenicu da je tokom Drugog svetskog rata izvršen genocid nad osobama sa hendikepom, te da usled genetičkog drifta, ono što se u Nemačkoj očekuje kroz nekoliko decenija, pokazaće da li je njihov sistema zaštite zaista jedan od najboljih. To je nešto o čemu ranije nisam razmišljala, a to su početne pozicije na koje ne smemo zaboraviti kada se usudimo da kritikujemo bilo koju pojavu u društvu. Iako, nakon svih poseta uočavam dosta propusta u realizaciji inkluzije, i gajim izvesne sumnje u njenu širu prihvaćenost i mogućnost adekvatnog sprovođenja, gajim i određenu vrstu optimizma, da adekvatnim volonterskim, preventivnim i edukativnim radom, nije nemoguće izboriti se za veća sredstava iz budžeta i osvestiti ljudi o hendikepu kao nečemu što pre svega, može svakoga da zadesi. 

            Cerebralna paraliza je motorički poremećaj koji nastaje kao posledica neprogresivnog oštećenja mozga. Nastaje zbog oštećenja jedne ili više oblasti u mozgu zaduženih za kontrolu telesnih pokreta i položaja tela. CP nije izlečiva, ali se posledice mogu ublažiti. Teškoće koje su karakteristične za CP se tiču motoričkih, psihičkih, intelektualnih, govornih i čulnih aspekata razvoja i funkcionisanja deteta. Takođe može imati i niz pridruženih poremećaja. Saznali smo i da se CP može javiti kao triplegija, paraplegija, hemiplegija, kvadriplegija i monoplegija, u zavisnosti od toga koji deo tela i koji ekstremiteti su zahvaćeni.

            Psiholog nam je pokazao sve spratove u delu ustanove koji smo posetili, videli smo odeljenje gde su deca stacionirana prilikom dolaska na tretmane. Ono što mi se dopalo jesto što su po hodniku odeljenja na raznim mestima postavljene sprave koje se koriste za vežbanje hoda, i generalno za motoričke vežbe. Takođe, pokazao nam je senzornu sobu sa stručnjačama i još nekim spravama. Pre ovog kursa nisam ni čula za senzorne sobe, i mnogo mi se svidelo što smo mogli da „bacimo pogled“ na to kako izgleda.           Zatim nas je odveo u kancelariju i pokazao nam različite kockice, kolutove, sitne deliće za ispitivanje fine motorike, igračke i slične stvari koje koristi prilikom procene dečijih sposobnosti. Jedan od testova koje koristi jeste Minhen test. Rekao nam je da su mnoge skale nedostupne i da je sam kreirao rekvizite za procenu.

            Objasnio nam je da mu je teško sa roditeljima, i da oni misle da se on „samo igra“ sa decom. Kako kaže, često je veći izazov „izaći na kraj“ sa roditeljima, u odnosu na rad sa decom.

            Pričao nam je i o tome da njihova ustanova ima dobru saradnju sa drugim ustanovama koje su značajne, poput Instituta za majku i dete ili Instituta za mentalno zdravlje.

            U celini, ova poseta je bila zanimljiva i korisna, s obzirom na to da nas je psiholog dočekao sa prezentacijom i dao nam mnogo informacija, kako o cerebralnoj paralizi, tako i o njegovim zadacima kao psihologa. Pokazao nam je sve resurse bolnice i bio otvoren za postavljanje pitanja. Jedino što mi je malo „pokvarilo“ utiske jeste to što je bio veliki red roditelja sa decom ispred kancelarije psihologa, i koji su morali dodatno da čekaju jer smo probili termin. Jasno mi je da je ova poseta planirana unapred i da je taj period bio predviđen za nas, ali nam je svima ipak bilo pomalo neprijatno.

Specijalna bolnica za cerebralnu paralizu i razvojnu neurologiju

Kada smo stigli u ustanovu, dočekao nas je psiholog koji je tamo zaposlen. Nakon što smo se smestili usledila je prezentacija od strane našeg domaćina, pomeutog psihologa, prilikom koje je pokušao u najkraćim crtama da nas poduči nekim osnovnim znanjima o cerebralnoj paralizi. U toku prezentacije pokušao je da nam pojasni osnovne karakteristike cerebralne paralize, zatim kako se cerebralna paraliza razlikuje od nekih drugih bolesti, kao i neke od različitih varijacija cerebralne paralize koje mogu opterećivati različite segmente. Nakon ovih nekih opštih informacija, pokušao je da nam dočara kakav je posao psihologa u ovoj ustanovi, kojim poslovima se bavi, da li postoje odredjena zadovoljstva poslom, itd. 

Iako naš domaćin deluje veoma kompetentno i savesno, sama prezentacija, način izlaganja i kontekst u kome je izvršena prezentacija nisu delovali dovoljno interesantno i pobudjujuće, te nisam uspeo da tokom celog izlaganja održim fokus pažnje na adekvatnom nivou. Verujem da su neke od glavnih prepreka ka konstantnoj visokoj koncentraciji bile veoma mračna prostorija, kao i veoma tiho i monotono izlaganje sadržaja.  

Nakon prezentacije, naš domaćin nas je sproveo kroz instituciju i pokazao nam mesta gde borave korisnici, uglavnom deca sa majkama. Za mene vrlo neprijatno iskustvo, s obzirom da smo ulazili u sobe korisnika ove institucije, što oni vidno nisu očekivali. Samim tim poremetili smo neku njihovu svakodnevnicu i narušili privatnost, a sasvim je sigurno bilo i onih korisnika koji, blago rečeno, nisu baš sa oduševljenjem prihvatili posetu studenata. 

Nadam se da, ukoliko neke od sledećih generacija budu posećivale ovu ustanovu, da će se sama organizacija posete podići na malo zavidniji nivo, što se tiče domaćina ustanove.

Vrtić “Venčić”

Ova predškolska ustanova namenjena je deci sa poteškoćama u razvoju, poput ADHD, autizma, cerebralne paralize, i sl. U vrtiću nas je dočekao zaposleni defektolog, koji nas je upoznao sa samom organizacijom vrtića, njegovim korisnicima, zaposlenima i njihovim poslovima i saradnjom. 

Nakon upoznavanja, domaćin nam je pokazao kako u praksi radi vrtić i kako se ophode prema deci. Usputno smo spomenuli još neke od tema, posebno temu roditelja i njihovog ophodjenja prema vrtiću i zaposlenima. Čini mi se da poseta nije bila opterećujuća za decu, čak naprotiv.

Smatram da je od najveće važnosti u ovoj poseti bilo to što su nam naši domaćini pokazali kako zaista njihov posao izgleda u praksi, kao i tehnike i strategije kojima se služe prilikom rada sa decom.

Vrtić “Naša bajka”

Uzimajući u obzir ostale posete, ova mi je bila jedna od dražih i  zanimljivijih. Vrtić “Naša bajka” je predškolska ustanova koja podstiče inkluzivno obrazovanje. Osim veoma prijatnog osećaja dobrodošlice, naši domaćini su nam na veoma zanimljiv i harizmatičan način pojasnili kako vrtić funkcioniše, koja ga deca pohadjaju, kako roditelji reaguju na rad vrtića, kao i koje poslove zaposleni obavljaju. Osim ovoga, čuli smo i neke interesantne istorijske činjenice vezane za samu zgradu vrtića. 

Nakon upoznavanja i uvida u poslove zaposlenih, obišli smo različite uzrasne grupe dece koja pohadjaju vrtić. Posete su delovale veoma prijatno, prevashodno jer mi se činilo da je i deci prijala neka drugačija vrsta razonode i neka drugačija vrsta igre koju su osetili sa studentima. 

OŠ “Dragan Kovačević”

 

Nakon što smo stigli, naši domaćini su nas sproveli u učionicu u kojoj su nam pojasnili kako škola funkcioniše, ko je pohadja, kao i koje su dužnosti zaposlenih i kako ih sprovode. 

Posle toga, obišli smo celu školu i stekli uvid koliko je ova škola zapravo prilagodjena učenicima sa odredjenim razvojnim smetnjama. Psiholog koji  je bio naš vodič, vidi se da je omiljen medju učenicima i da im dosta znači njegov rad. Prilikom ovog obilaska posebno mi se svidela sala za nastavu fizičkog vaspitanja koja svim učenicima omogućava izvesni vid fizičke aktivnosti, što smatram veoma važnim za adekvatan razvoj učenika. 

Nakon obilaska, imali smo priliku da prisustvujemo nekim od časova koji su se održavali u tom trenutku, što je bilo veoma korisno, stičući uvid u to kako se profesori ophode prema učenicima. 

OŠ” Zaga Malivuk”

 

Najzanimljivija poseta u ovom semestru, primarno zbog našeg harizmatičnog domaćina, psihologa ove škole. “Zaga Malivuk” je osnovna škola u Krnjači, koja poseduje vrlo veliki broj učenika za koje je formiran IOP. 

Naš domaćin je u svojoj kancelariji pokušao da nam objasni sva zaduženja koja obavlja prilikom vršenja svojih dužnosti. Predstavila je pravu sliku svog posla i svojih obaveza koje obavlja, kako iz profesionalnih, tako i iz ljudskih, moralnih razloga. Pored ovoga, objasnila je i značaj saradnje sa pedagozima ove škole, a takodje nas je i uputila kako treba postupati sa kolegama. 

Tačno je da nismo imali vremena da obidjemo školu, ali smatram da to i nije bilo toliko važno koliko je zapravo bilo važno da steknemo uvid u to šta su zapravo poslovi psihologa u jednoj ovakvoj ustanovi. Naš domaćin se potrudio da nam na najbolji mogući način dočara sve praktične aktivnosti koje obavlja što je bilo veoma korisno. 

Ova škola u odnosu na prethodnu je na mene 
ostavila pozitivan utisak. Prvo smo sedeli u svečanoj sali sa stolicama poređanim u krug. Gospođa koja nam je pričala o ustanovi bila je puna korisnih informacija I otvorena da odgovori na bilo koje pitanje koje bi nas interesovalo. Uspela je da nam dočara kakvim poslom se bavi, koje su joj obaveze i koju težinu taj posao nosi, ali i unutrašnje zadovoljstvo pri uspešnoj pomoći onima kojima je to zaista potrebno. Nakon razgovora sa njom, otišli smo u obilazak učionica što je izuzetno pomoglo stvaranju celokupne slike I punog doživljaja. U učionicama su bila deca sa različitim smetnjama, različitog stepena. Posetili smo čas likovnog I čas fizičkog. Na času likovnog je tema za crtanje bila “zdrava hrana” pri čemu je jedan dečak nacrtao prase, što mi je bilo simpatično. Imali smo priliku da porazgovaramo sa dečicom I jedno dete nije pokazalo preteranu simpatiju prema časovima informatike I fizičkog. To nije bilo ništa neočekivano za decu tog uzrasta što pokazuje da su oni upravo isti kao I ostala deca I da ih ne treba izdvajati. Na času fizičkog ih nije bilo puno, rad je bio u skladu sa sposobnostima svakog od njih. Pored ta dva časa, posetili smo I zbornicu gde je imala užinu jedna devojčica u kolicima, bila je jako duhovita I simpatična dok je pričala o predmetima koje voli I koje ne voli. 

            Poseta vrtiću „Naša bajka“ je jedno od najlepših iskustava stečenog tokom tekućeg semestra. Psiholog, vaspitačice i uopšteno celo osoblje vrtića je bilo veoma ljubazno i sproveli su nas kroz čitav vrtić. Imali smo prilike da dođemo u neposredan kontakt s decom, da se s njima poigramo i popričamo. Veoma mi se dopada to što su sva uključena u aktivnosti i što postoji mogućnost izbora aktivnosti i prelaska iz jedne u drugu prostoriju. Deca sa teškoćama u razvoju uključena su u igru sa vršnjacima, a postojanje prostorije u koju mogu da se izmeste deca sa teškoćama kada su jako uznemirena je veoma korisno. Vrtić uspešno sprovodi inkluziju što je retka pojava. Osoblje međusobno odlično sarađuje, zajedno prave plan rada i ciljeve, ali znaju i ograničenja i polja na kojima treba aktivnije raditi. Pored međusobne saradnje osobolja, u rad vrtića aktivno su uključeni i roditelji, što je odraz uspešnog funkcionisanja vrtića. Trenutak koji je na mene ostavio najveći utisak jeste kada sam se pridružila bojenju tkanine u kome su učestvovala deca uobičajenog razvojnog toka i deca sa teškoćama u razvoju. Bila sam dirnuta njihovim druženjem i pažnjom koju im posvećuje vaspitačica tako da nijedno dete ne biva nimalo zapostavljeno ni na trenutak. 

            Poseta osnovnoj školi „Dragan Kovačević“ bila je korisno iskustvo. Stekli smo uvid u funkcionisanje integrativne nastave i individualnih programa nastave za decu sa smetnjama u razvoju. Uslovi su prilagođeni učenicima, poseduju dobro opremljene učionice, salu za fizičko, ali i senzornu sobu. U školi smo se susreli sa učenicima koji imaju najrazličitijih poteškoća, od intelektualnih do invaliditeta uz očuvanost intelektualnih funkcija. Nastavnici, psiholog i ostalo osoblje veoma vode računa o svim učenicima i puni su entuzijazma. Podrška i pomoć koju pružaju učenicima je adekvatna, a učenici veoma zadovoljni. U sklopu škole nalazi se kantina u kojoj učenici dobijaju obrok, a sama škola je uređena tako da pruža stimulativno okruženje. Zanimljiva informacija je ta da dosta učenika koji završe ovu osnovnu školu kasnije upisuju srednje škole u kojima postižu odličan uspeh, što ukazuje na važnost pružanja adekvatne podrške u ranom dobu. 

            Teško je dati komentar na ovu posetu. Psihološkinja koja nas je ugostila bila je ljubazna, dala je pomalo neprimerene komentare, a informacije koje smo od nje dobili nisu preterano korisne. Zaključak koji se može izvesti iz opširne priče koja nam je data jeste da postoji dobra saradnja psihologa i roditelja, ali i to da psiholog dobro poznaje sve učenike i njihove jake strane i ograničenja. Dosta se zauzima za decu i samu školu, što doprinosi dobrim odnosima sa decom, roditeljima, kao i kolektivom. 

            Jedna od najbolje uređenih i najfunkcionalnijih škola koje smo do sada posetili je upravo osnovna škola „Jovan Ristić“. Škola ima impresivno uređene kabinete, predusretljive stručne saradnike, direktora, nastavnike i ostalo osoblje. Tokom posete dobili smo korisne informacije o funkcionisanju škole, kao i o izradi individualnog obrazovnog plana, a dobili smo i materijale koje smo mogli da ponesemo sa sobom. Imali smo priliku da prisustvujemo časovima, a grupa ljudi čiji sam bila deo prisustvovala je času matematike. Zajedno sa učenicima smo rešavali zadatke, a pritom imali priliku da vidimo način rada nastavnika. U odeljenju postoji darovito dete, ali pored toga postoje i nestašna deca, mirna deca, kao i deca kojoj je potrebno malo više pomoći pri savladavanju gradiva. Uprkos tome, nastavnica uspešno drži sve pod kontrolom, a način na koji zadaje zadatke, koji su u ovom slučaju bili priprema za kontrolni zadatak, je vrlo zanimljiv. Deca imaju slobodu da izaberu da rade koji god zadatak žele, a kasnije sve zadatke prelaze zajedno. Ukoliko nekome nije jasan zadatak koji su uradili, odmah dobija objašnjenje. Poseta ovoj školi vratila mi je nadu u obrazovni sistem.