Пре него што сам га добио био сам веома усамљено дете. Туга за оцем из дана у дан била је све јача и умарала ме је, а онда сам упознао Динга. Били смо слични. Обојица смо волели пустоловине и обојица смо били усамљени. Ја сам туговао за оцем, а он за родитељима. Научио сам Динга да јури зечеве, змије, жабе, лептире. Чак сам га научио да разговара са мном у часовима усамљености. Моја сестра Ана каже да сам се ја заљубио у тог пса. И у праву је. То је пријатељска љубав између човека и пса. После школе бих се игро са њим. Наша игра чинила нас је срећнијим, била је незаборавна. Из дан у дан пас је растао као и ја, а расло је и наше пријатељство. Са Дингом нисам био усамљен. Могао сам да му проверим тајну, нешто што ме тишти, а игра би учинила да сви наши проблеми нестану. Када сам сазнао да се селимо, био сам много тужан што не могу повести Динга. Нисам знао како да се опростим од њега. Нисам могао да га гледам, а да се не растужим.Тих дана сам се осамљивао, хтео сам да растанак поднесем лакше. Знао сам да и Динго осећа да се нешто спрема. Господин Берки је обећао да ће га чувати, али то није чинило да будем мање тужан. На дан одласка везао сам Динга за дрво крај реке, јер сам знао да би ме пратио и да се једино тако можемо растати. Рекао сам му да је он најбољи пријатељ кога ћу икада имати и да ћу га заувек памтити. Срце ми се цепало, а очи ме пекле. Наша кочија је кренула, а Динго се некако ослободио и јурио за нама свом снагом. Са сузама у очима рекао сам возачу да отера Динга. Мој верни пријатељ је и поред тога био упоран, настављао је да нас прати. Тешка срца рекао сам возачу да га удари прутом како би одустао. Динго је цвилео, а ја сам плакао. 

Сада живим у новом граду. Упознао сам нове другаре али не и пријатеља попут Динга. И даље мислим на њега. Чим сам стигао овде послао сам писмо господину Беркију да питам као је Динго. Желео сам да мој пријатељ зна да сам морао да одем, али да мислим на њега. Одговор и даље чекам.

   Недалеко од мог стана налази се Зачарани замак у коме живи Ема. Можда је необично да ми најбољи пријатељ буде бакица, Али она ме разуме боље него сви остали. Ема је као једно дете које никада није одрасло. Она уме да игра шах без табле и фигура. И да се свађа сама са собом. Купује виолине које не зна да свира и макете авиона. Понекад мислим да је и она усамљена. Она једина саслуша све што имам да кажем, а никада не каже да је то глупо. Чак ни када видим мачку са два тела. Занимљиве су јој све моје игре, води ме у биоскоп и прави ми најукусније колаче. Њене су очи пуне топлине, љубави, смеха, разумевања. Поред ње се осећам прихваћено, иако мама каже да је она једна луда старица.
Мама и тата су се опет преселили у други град. Тежак и болан ми је био растанак од Еме. Мислио сам да ми се цео свет срушио, да су ми одузели све лепе тренутке које сам у животу имао. Међутим, Ема, као сваки прави пријатељ, није ме напустила. Купила је кућу у мом новом граду, и сада опет можемо заједно да улепшавамо овај сурови свет.